ARHIVA POSTOVA

Translate

Autorska prava Ivana Ranković. Омогућава Blogger.

Archive for 2018

EMIGRATE album A million degrees (2018)


EMIGRATE album A million degrees (2018)

Dok čekamo da Rammstein objavi njihov sedmi studijski album a po poslednjim najavama to bi trebalo da se desi početkom naredne godine, njihov gitarista Richard Kruspe je rešio da u međuvremenu objavi treći album sa bendom Emigrate. Zbog toga mi je izuzetno drago jer sam dobila priliku da ovu godinu zatvorim sa njegovim novim albumom. 

Album otvara pesma War koja po stilu najviše liči na Rammstein, i zapravo sa njom po prvi put čujemo Rammstein korene u Emigrate. Jer ko je od Emigrate očekivao da će dobiti Rammstein 2 krenuo je potpuno pogrešnim putem. Emigrate su bend potpuno drugačijeg stila, pa mi je bilo čudno da sada po prvi put čujem korene matičnog benda Richarda Kruspea u nekoj pesmi. Jedna zanimljivost vezana za ovu pesmu je i da  je gitaru u ovoj  pesmi odsvirao izvesni Steve Binetti, koji je svojevremeno bio poznat i važio je za Hendrixa Istočnog Berlina, što je i sam Richard u skorašnjem intervjuu želeo da istakne. Pesma je začinjena zaraznim rifovima iako je pomalo mračna.
 
foto youtube

U pesmi 1234 za koju je objavljen i spot, dobijamo dosta punk energije i opet negde u bas liniji samo prizvuk Rammsteina. Međutim, pesma je neviđeno zarazna, energična i hitična i sasvim mi je jasno zašto je odabrana za prvi singl sa albuma, jer prosto tera slušaoca da je vraća na početak. Naravno i na ovom albumu Richard Kruspe nastavlja sa praksom gostujući pevača, pa u pesmama možemo čuti vokale Benjamina Kowalewicza, Cardinala Copia i Tilla Lindemanna, kao i Margaux Bossieux koju smo mogli čuti i na prethodnom albumu. Ono što je neobično za pesmu Let’s go u kojoj čujemo Tilla je iznenađujući zvuk elektronike i karakterističnog sinta osadesetih, jer od ovakvog dvojca očekuješ da čuješ nešto žestoko. Ali kada se prevaziđe početni faktor iznenađenja shvatam da je pesma odlična, a posle više slušanja čak bih rekla i da je apsolutni favorit na albumu. Kad malo bolje porazmislim možda to na kraju i nije toliko iznenađenje znajući da su svojevremeno Rammstein obradili Stripped od Depeche mode. Ono što nam je dobro poznato sa Rammsteinovih koncerata je da se njihovi glasovi savršeno uklapaju, samo je ovde još više istaknuto time što Till peva melodičnije pa taj spoj  njihovih glasova zvuči savršeno. 

Izdvojila bih još i pesme A million degrees, Spitfire kao i I’m not afraid koje imaju klasičan Emigrate stil i zvuk na koje smo navikli na prethodna dva albuma. Na samom albumu nalaze se i pesme koje su nešto mekše od prethodnih Emigrate pesama, donekle postoji mala promena pravca i manje žestine. Zapravo, ovaj album ne ulazi u uši odmah, na prvo slušanje, ali već posle par puta shvatam da ne zaostaje po kvalitetu od prethodnih, samo je potrebno prihvatiti promene. U svakom slučaju sviđa mi se ono što Richard radi sa Emigrate i smatram da Emigrate treba posmatrati kao ozbiljan bend jer i ovaj album dobija visoke ocene muzičkih kritičara. Nadam se da ćemo u budućnosti imati prilike i da Emigrate čujemo uživo.

Ivana Ranković
Author : MUZIKA OKUPLJA Comments : 0
Posted :
Read More

DEAD CAN DANCE album Dionysus (2018)


DEAD CAN DANCE album Dionysus (2018)



Početkom novembra Dead can dance su objavili svoj deveti studijski album, Dionysus, nazvan po grčkom bogu vina i festivala Dionisu. Ovaj album dolazi nakon šest godina od poslednjeg (Anastasis) i ponovo vraća Dead can dance u žižu muzičkih ostvarenja. Posvećen je proslavljanju kulture, obeležen ritualnim plesovima i emotivnim vezama, te je ovaj album više instrumentalan nego što ima vokalnih pesama.
 
Foto Wikipedia


DCD su ušli u moj život na kraju jedne celine u svojoj karijeri, a za mene su tada bili potpuno novo otkriće. Na žalost u našim životima devedesetih godina mnoga druga dešavanja, bez naše volje, imala su prioritet u našim životima, pa su dešavanja na stranoj muzičkoj sceni bila van fokusa. U predvečerje bombardovanja donet mi je disk sa najpoznatijim pesmama, sa toplom preporukom da ih preslušam, uz dobru pretpostavku poznavajući moj muzički ukus da će mi se to i dopasti (i kad već pišem o tome koristim priliku da se zahvalim dragom drugu Ivanu Krstiću koji je doneo DCD u moj život i time mi otkrio novi muzički svet). Verovatno čudno zvuči, ali dani bombardovanja, potpunog beznađa i svih političkih previranja mnogo su lakše prolazili uz njihovu muziku. Samo jedan Best of je probudio u meni dovoljno želje da se na razne načine dokopam svih njihovih albuma i svaki ton naučim napamet. Zapravo sam shvatila da ih muzički ne mogu nigde svrstati. Ne pripadaju nijednoj grupi, nijednom pravcu. Toliko su jedinstveni u svakom smislu da mislim da su zapravo daleko ispred svog vremena. To je muzika koja budi sva čula, pokreće mnoga razmišljanja i u muzičkom i u životnom smislu.  Oni ne stvaraju zabavnu pop muziku koja će teći kao pozadina svakodnevnim aktivnostima. Oni su zaista duboki, snažni, ponekad mračni i vrlo unikatni u muzičkom svetu i stvaralaštvu u svakom smislu. I baš takvi kakve sam ih opisala oni pokreću neku čudnu energiju u čoveku, neke stvaralačke misli i ideje, neku dodatnu snagu. Sigurna sam da i činjenica da Lisa peva na izmišljenom jeziku doprinosi da se zamislimo nad snagom određenih pesama koje ona izvodi, ostavljajući slobodu (neopterećenu tekstom pesama) da se oseti puna emocija njene interpretacije i pokrene lična energija. Oni su u svom stvaralaštvu toliko genijalni da se zato i ne mogu svrstati u određeni muzički pravac, niti ih neko može imitirati i kopirati. Verujem da svemu ovome doprinosi i činjenica da je svaki album jedinstven na svoj način, izrastavši na različitim korenima i uticajima ritmova i muzikama sa raznih meridijana, upakovana na njihov način.

Žena specifičnog vokala i načina pevanja, Lisa Gerrard i multi-instumentalista Brendan Perry su 1981.godine osnovali Dead can dance u Melburnu. Kroz dugogodišnje zajedničko stvaralaštvo provlačili su se različiti muzički uticaji, pa smo od albuma do albuma dobijali različite pravce, ritmove i stilove. Bilo je tu i španske i keltske narodne muzike, srednjovekovne renesansne osnove (kao što se to jasno čuje na albumima Within the Realm of a Dying Sun i The Serpent’s Egg), balkanske folk muzike i afričkih etno ritmova. Svemu tome poseban pečat daju pevačke i stvaralačke sposobnosti Lise Gerrard, naročito prepoznatljivost vokala kao i njeno čuveno pevanje na izmišljenom, njenom jeziku. Upravo zbog svog specifičnog muzičkog stila DCD nije moguće svrstati u određeni muzički pravac, jer su toliko posebni i apsolutno jedinstveni u onome što stvaraju da se mora posedovati poseban gen za slušanje i prihvatanje njihove muzike, istančan muzički ukus i otvorenost uma za prihvatanje onoga što čujemo. Iz svih navedenih razloga DCD su na mojoj muzičkoj lestvici broj jedan u svakom smislu, a pre svega po originalnosti i nepostojanju njihovog duplikata u muzičkom svetu. Oni su kruna i sublimacija različitih muzičkih pravaca, počev od klasike, pa džeza, etno, ambijentalne i tradicionalne muzike.

Album se sastoji iz dve celine, ACT I i ACT II, a svaku od njih čine nekoliko različitih muzičkih prikaza (kao u delima klasične muzike), pomešanih u odličnoj srazmeri ambijentalne muzike, plemenskih ritmova, folklornih instrumenata. ACT I je više instrumentalan uz povremenu horsku pratnju, u pojedinim segmentima podseća na Deep forest, ali i na Art of noise (konkretno pesmu Yebo) posebno u trećoj deonici, nazvanom Dance of the Bacchantes.

U drugom delu pojavljuju se i njihovi vokali, pa je karakterističan zvuk DCD već prepoznatljiv. U pojedinim deonicama pesama u ACT II imam utisak kao da je makendonska Anastasia imala uticaja i umešala svoje prste. U stvari vrlo je izražen balkanski  etno uticaj, naročito u The mountain i The invocation. 

Ceo album je još jedan dokaz da od DCD možemo očekivati neočekivano i apsolutno originalno delo. Na ovom albumu nema teških i mračnih tema poput The host of Seraphim i Persephone, u kojima Lisa dominira, što mi pomalo i nedostaje, nema solo pevanja, već je sve lepo uklopljeno tako da pevačke deonice zvuče kao duet između Lise i Brendana, uz poletnije ritmove. Ono što je najlešpe od svega i što prati novi album, je što ćemo 2019. godine imati prilike da DCD vidimo i čujemo uživo u Beogradu, što nikako ne treba propustiti.

Ivana Ranković
Author : MUZIKA OKUPLJA Comments : 3
Posted :
Read More

- Copyright © MUZIKA OKUPLJA - Skyblue - Powered by Blogger - Designed by Johanes Djogan -