Archive for 2015
ADELE album 25
ADELE, album 25 (2015)
Uz opštu, svetsku pomamu za poslednjim albumom Adele,
morala sam da zadovoljim ličnu znatiželju i preslušam isti. I nije to bilo samo iz puke
radoznalosti, s obzirom da mi se prethodni album (21) dopao, htela sam da čujem
da li je na njegovom tragu urađen i novi. U stvari silno obaranje raznih rekorda
od strane Adele i novog albuma više me zbunilo ali i podiglo granice
očekivanja. Možda ne samo zbog toga, ali od silnog očekivanja nečeg što je
bolje od prethodnog, i ne samo to, već nečeg što će pomeriti granice u svetu
muzike, dobila sam samo prosečan album koji je ispod ovih mojih očekivanja.
 |
| slika preuzeta sa Wikipedia-je |
Na prvo slušanje
sve je zvučalo prilično jednolično, da ako ne obratim pažnju, sve teče kao
jedna ista pesma sa varijacijama u melodiji. Čini se da sve balade liče jedna
na drugu, uz pratnju jednog instrumenta smišljeno se naglašava njeno nesporno
pevačko umeće, ali sam kvalitet pesama nije na nivou prethodnog albuma. Balade karakteriše
isti način građenja pesme, počinju lagano, stidljivo, uz pratnju jednog instrumenta,
pomalo akustično, u jednoj pesmi je to klavir (Love in the dark, All I ask), u nekoj drugoj je to gitara (Million years ago), ona šaputavim glasom
započinje pesmu da bi u refrenu raspustila glas i podigla pevanje za oktavu, a
u narednim strofama sve ponovo spustila do ponavljanja refrena. Sve liči na
oprobani šablon, koji je doneo uspeh.
Uz ovo
zapažanje, izdvojila bih ipak baladu Love
in the dark, jer mi zvuči bolje nego pesma koju je Adele odlučila da izbaci
kao drugih hit When we were young
koja me više podseća na Someone like you
sa prethodnog albuma, pa ne nalazim nikakvu posebnu originalnost u zvuku. U pesmi
Love in the dark lepo je uklopljena
kombinacija klavira i gudačkih instrumenata, vrlo lepe harmonije i prijatne
dinamike.
Pored balada ima
i nekoliko pesama bržeg ritma (I miss
you, Send my love, Water under the bridge, River Lea, Sweetest devotion) od
kojih bih izdvojila Send my love i
definitivno kao najbolju sa albuma izdvajam I
miss you zbog neobično izraženog ritma koji je dominantan u pesmi, u
zanimljivom kontra-ritmu, sa akcentom na udaračke instrumente.
Opšti utisak je
da sve zvuči manje-više jednolično. Na albumu je izražen osećaj melanholije, pa
i upadljivo tugaljiva interpretacija, za razliku od prethodnog albuma koji
odiše nekom čudnom snagom, ovde imam osećaj da se nalazimo na rubu depresije. Na albumu 21 i
laganije pesme imaju izraženu dimaniku,ne liče jedna na drugu, dok mi se ovde,
na albumu 25 čini da sve postaje šablonski odrađeno. Adele se drži oprobanog
recepta za uspeh, pesme o slomljenom srcu, nepreboljenoj ljubavi, uverljivog
pevanja koje odražava istinitost bolne priče same pesme, ali i ponavljanje iste
formule koji donosi uspeh.
I opet, rekordi
koje obara o prodaji albuma i broju karata za najavljenu turneju su dokaz da
kvantitet ne mora nužno da bude dokaz i kvaliteta ovog albuma, od kojeg sam
očekivala mnogo više.
Ivana Ranković
WHITESNAKE 2015
WHITESNAKE, 22.11.2015., BEOGRAD,
hala Pionir
Whitesnake ponovo u Beogradu. Veoma
mi je drago da ima bendova koji su postali česti gosti, volela bih da ih je još
više i da mnoge druge bendove mogu da gledam više puta kao Whitesnake.
Ovaj put Whitesnake nastupa u okviru
turneje Purple tour, koja promoviše
njihov novi album The Purple Album,
sa pesmama koje je Coverdale pevao sa bendom od 1973. do 1976. godine.
Srećom da nas je bend Whitesnake
dovoljno puta posetio i to u različitim prostorima pa možemo znati kako oni
zapravo zvuče uživo, pošto smo imali i te prilike da čujemo kako ne treba da
zvuče (kao što je ostalo i večito pitanje kako REM zaista zvuče nakon koncerta
na Sajmu koji je takođe “ubica zvuka”, o čemu sam ranije pisala). Čini mi se da ovog puta Whitesnake nisu
uzrok lošeg zvuka, već prostor hale Pionir.
Za razliku od njihovog nastupa u
Kombank areni 2011. god., zajedno sa bendom Judas Priest, prisustvovala sam najgorem mogućem zvuku koji sam imala priliku da čujem (poredeći razne druge
koncerte održane) u Areni. Za tu priliku mislim da je greška bila do
Whitesnake, s obzirom da su Judas Priest zvučali značajno bolje, a i moglo se
napraviti dobro poređenje s obzirom da su nastupali odmah nakon Whitesnake.
Problem je bio u konstantnom zvuku krčanja, vrlo nejasnih tonova, teško razaznajući
instrumente, što je ostavljalo utisak opšte buke a tek pomalo ikakve melodije u
pesmama. Na žalost, taj koncert mi je ostao u sećanju po tome, čak mi je i Coverdale
tada delovao nekako bezvoljno, kao da je sve odradio bez mnogo volje i
energije. Za razliku od njih JP su delovali mnogo energičnije, poletnije, uz
mnogo bolji zvuk. Srećna okolnost je da znam kako su Whitesnake zvučali na
koncertu na Tašu 2006.god, pa to nije
bio prvi susret sa njima, inače bih ovim nastupom bila mnogo razočarana.
Pribojavala sam se da će nastup u
hali Pionir biti problematičan što se zvuka tiče, jer taj prostor treba
zabraniti za bilo kakva muzička dešavanja. Od ranije mi je poznato da hala Pionir vrlo neakustična i da se zvuk
odbija i vraća što proizvodi samo opštu buku. Na žalost tako je i sinoć bilo,
pa je sastav Dead Daisies koji je nastupao kao predgrupa zvučao loše, te se zvuk malo popravio izlaskom
Whitesnake na scenu. Suština je da su tonovi jako loše definisani, te se
prepoznatljivost pesme naslućuje po tekstu i solažama na gitarama, a najjasniji
i najčistiji zvuk je bio na laganijim pesmama (Ain’t no love…, Soldier of
fortune, Is this love). Dobro zagrevanje je odradila predgrupa koja je u svojoj verziji odsvirala pesmu Hush. Publika je bila odlična i veoma raspoložena da peva od
prve pesme,a za otvaranje koncerta izabrana je pesma Burn, no to je u pozadini
činilo nastajanje jednog bezličnog i konstantnog “vau vau bau bau” zvuka koji
poklapa i publiku i bend i prerasta u nedefinisanu buku. Utisak je da se bend
mnogo više trudio i delovao posvećenije samoj svirci i publici nego u Areni,
ovaj put za loš zvuk ne bih mogla da ih okrivim, mislim da je krivica u pogrešnom odabiru prostora, ili je to samo tako zvučalo na
tribinama?!
video burn
video burn
video aint no love in a hart of the city
David Coverdale se trudio i da komunicira sa publikom, pa je kao najavu pred You keep on moving pričao o nastupu pre 40 godina i pesmu posvetio preminulom članu Deep Purple-a i Whitesnake-a, Jon-u Lord-u. Pre toga je Coverdale zamolio da mu se dobaci transparent iz publike na kojem je pisalo Welcome back to Serbia, koji je bend i zadržao. U set listi koja je bila sačinjena od mešavine hitova Deep Purple iz vremena kada je David Coverdale radio sa njima i hitova Whitesnake, meni je nedostajala samo Stormbringer, koja se sinoć morala naći medju hitovima. Uvek mi nedostaje po neka pesma! Bez obzira na loš prostor, hard and heavy publika u Srbiji je pokazala da je sasvim sigurno najvernija, jer je ispunila halu skoro do poslednjeg mesta. Sve u svemu ovo je bila divna prilika da se čuju hitovi Deep Purple-a koje originalni bend više ne izvodi, a Whitesnake samo delimično izvodi. Za one koji vole ova dva benda, konačno je kompletiran ceo opus DP!!!
David Coverdale se trudio i da komunicira sa publikom, pa je kao najavu pred You keep on moving pričao o nastupu pre 40 godina i pesmu posvetio preminulom članu Deep Purple-a i Whitesnake-a, Jon-u Lord-u. Pre toga je Coverdale zamolio da mu se dobaci transparent iz publike na kojem je pisalo Welcome back to Serbia, koji je bend i zadržao. U set listi koja je bila sačinjena od mešavine hitova Deep Purple iz vremena kada je David Coverdale radio sa njima i hitova Whitesnake, meni je nedostajala samo Stormbringer, koja se sinoć morala naći medju hitovima. Uvek mi nedostaje po neka pesma! Bez obzira na loš prostor, hard and heavy publika u Srbiji je pokazala da je sasvim sigurno najvernija, jer je ispunila halu skoro do poslednjeg mesta. Sve u svemu ovo je bila divna prilika da se čuju hitovi Deep Purple-a koje originalni bend više ne izvodi, a Whitesnake samo delimično izvodi. Za one koji vole ova dva benda, konačno je kompletiran ceo opus DP!!!
U svakom slučaju, nadam se da će nam
Whitesnake ponovo doći.
Ivana Ranković
Setlista:
- Uvod My Generation (The Who song)
- Burn (Deep Purple cover)
- Bad Boys
- Love Ain't No Stranger
- The Gypsy (Deep Purple cover)
- Give Me All Your Love
- You Keep on Moving (Deep Purple cover)
- Ain't No Love in the Heart of the City (Bobby “Blue” Bland cover)
- Guitar Solo (Rob Beach /Joel Hoekstra)
- Mistreated (Deep Purple cover)
- You Fool No One (Deep Purple cover) (uključuje harmonika solo)
- Drum Solo (Tommy Aldridge)
- Soldier of Fortune (Deep Purple cover)
- Is This Love
- Fool for Your Loving
- Here I Go Again
bis
- Still of the Night
EKV
EKV, uz album Iznad grada (2015)
Ove godine je
objavljen je album Iznad grada, sa
uživo snimcima sa koncerta iz 1993.god i pravi povod da uz slušanje istog
napišem svoje misli o bendu EKV.
Nakon ovoliko
godina od kada ih nema, moram priznati da
ih retko stavljam na play-listu. Nekako mi je potreban jak stomak da bih to
uradila, jer me vraćaju u neka druga vremena, pojedine pesme u bolja ali neke i u gora vremena od današnjih, a
uz to ide i prigušena žal što ih više nema...i tek kada sve to potisnem onda
smognem snage da zavrtim po neku njihovu pesmu.
Pre par godina
na Beerfestu je nastupao tribute bend IQV, koji su dobro zvučali i trudili se
da budu verne kopije. Tek sa njihovim nastupom, tek sa živim zvukom nečega što
godinama unazad nisam čula, knedla u grlu, nisu momci loši, ali boli spoznaja
koliko nam EKV ustvari nedostaju na sceni i kolika je praznina ostala.
Kad počnem da
vrtim sećanja unazad, stignem prvo do albuma Ekatarina velika i mog prvog susreta sa njima. Pamtim svoju
opčinjenost prvo pesmama Modro i zeleno
i Zaboravi ovaj grad, a tek nakon
n-tog slušanja moj favorit postaje pesma Olovne
godine, što i danas smatram savršenim spojem teksta i muzike. Pesma Oči boje meda koja bila i ostala veliki
hit nikada nije bila moj favorit, ali sve pesme sa tog albuma su toliko dobre
da se vinil izlizao od beskrajnog broja preslušavanja.
Pošto ovo
nije njihov prvi album, počinjem potragu za prvencem, albumom Katarina II, jer sam u međuvremenu negde
već čula Aut i Radostan dan. Uz veliku sreću sa radija sam uspela da ih snimim na
audio kasetu, kao i pesme Jesen i Vrt, ali album je bilo nemoguće kupiti, jer je štampan u malom
tiražu koji je rasprodat mnogo pre nego što sam ja počela potragu. Posrećilo mi
se da do njega dođem tek tokom devedesetih godina, na čuvenim tezgama ispred
SKC-a, prodavali su ga na audio kaseti. Iako nije bio u obliku vinila bila sam
presrećna što sam uopšte uspela da ga nađem i konačno kompletno preslušam. U međuvremenu
bend je izdavao nove albume i osvajao sve veći broj slušalaca, publika je
rasla, i njihov zvuk se menjao. Koncerti koje su držali u Beogradu za mene su
postali dogadjaj koji se ne propušta.
Nakon albuma S vetrom uz lice uočavam da su pesme postale
pevljivije i manje mračne. Sledi objavljivanje Live albuma kojim sam ispunila vreme čekajući novi studijski album,
vrteći slike po glavi sa koncerata na kojima sam bila, uživajući u tim
sećanjima. U silnom iščekivanju bivam
solidno razočarana izlaskom albumom Ljubav.
Odjednom su pesme komercijalizovane, i čini mi se kao da su tekstovi izgubili onu filozofsku misao, sve je
nekako jasno, čisto i umiveno. Nakon pesama Olovne
godine, Soba, Ruke, Umorna, Jesen, sad dobijam album Ljubav. Za mene su te pesme apsolutno neuporedive sa novim. Delovalo
mi je kao da se sve promenilo, to nije ono što sam ja očekivala. Oduševljenje
bendom koje me godinama držalo nekako je splasnulo. No, vratiću
se EKV-u kasnije, kroz neke druge pesme, možda najviše uz Dum Dum album, jer kako je Milan Mladenović i sam rekao „kako da
ostanem isti, kako da sačuvam sebe od promene, samo putem promene“, pa su i
meni promene postale prihvatljivije.
Imam utisak, ako
me sećanja ne varaju, da su nakon albuma Ljubav,
EKV postali svačije dobro, nastupila je prava euforija i masovno zaklinjanje u
njihovu muziku, baš sa tim albumom koji je meni označio osetan pad dotadašnjeg
kvaliteta. Odjednom je počelo da se juri na koncerte kao što se kasnije jurilo
na Džeja ili Cecu, što sigurno nije dokaz kvaliteta, već više pokazatelj opštenarodne
euforije za nečim što je moderno u nekom trenutku (ovo otvara dosta široku
polemiku kako smo kao društvo od EKV-a stigli do ove druge euforije). Znam da
se album Ljubav smatra jednim od
najboljih rock izdanja na području tadašnje Jugoslavije, ali eto meni baš nije
legao, što je samo stvar ukusa, nikako ne otvaram polemiku o kvalitetu, jer
njihov doprinos rock muzičkoj sceni je nemerljiv. Nakon ovog albuma koncertni nastupi su se
preselili u halu Pionir što govori o omasovljavanju publike, ali meni su ipak
ostali draži nastupi u intimnijoj atmosferi značajno manjeg prostora sale ili
bašte SKC-a. Njihovi nastupi u ovom prostoru davali su im više slobode za
muzičke improvizacije u pesmama, tako da su pojedine pesme zvučale mnogo bolje nego na samim albumima. I tada mi se činilo da se sa preseljenjem u prostor Doma omladine polako
izgubila ta spontanost na sceni. Dakle
sve je ostalo sjajno uvežbano i upeglano, pa i ne čudi što su smatrani za bend
koji bolje zvuči uživo nego na albumima (kasnije je ovaj opis pratio i DLM, sa
čime se takodje slažem), ali se izgubila spontanost u svirci . Mislim da je
prateći vokal Bojana Pečara zvučao mnogo skladnije uz glas Milana od Tanje Jovićević
kasnije. Sve je nekako bilo sirovije, rokerskije ili psihodeličnije a savršeno
harmonično.
Iako sam više
volela njihov stil sa početka, mračnu, depresivnu rock psihodeliju, čini mi se
da su se pred kraj i sami nekako vratili tom zvuku, pa su zatvorili krug, od Geta do Anestezije, u svakom smislu.
Nakon albuma Neko nas posmatra, a ispostaviće se
poslednjeg albuma benda EKV, pojavio se album Angel's breath koji je Milan Mladenović uradio zajedno sa Mitrom
Subotićem Subom (Rex Ilusivii). Konačno nešto što apsolutno prija mom uhu, od
početka do kraja albuma, to je taj zvuk, to su ti tekstovi, kao sa početka karijere EKV-a, melodije pomalo
uvrnute, ali ulaze u uši i kad ih jednom prihvatiš one ostaju dugo u tebi, da
ih nosiš i pamtiš i uvek rado vraćaš na play listu. Nisam pomišljala da će to
biti Milanova zavšna reč.
Sada kada se
osvrnem na sve to, na rad i stvaralaštvo EKV-a, imala sam neverovatnu sreću da
sam odrastala uz njih i da sam bila u prilici da ih više puta gledam i slušam
uživo.
Sva kasnija
izdanja raznih kompilacija, nakon kraja benda, izgledala su mi kao iz Čorbine
pesme Rasprodaja bola. No, ipak je
bolje da njihov rad i koncerti budu sačuvani od zaborava, kao što je slučaj i
sa albumom Iznad grada.
Ivana Ranković