DEPECHE MODE 2013

Posted by : MUZIKA OKUPLJA 20 мај 2013

DEPECHE MODE, 19.05.2013., BEOGRAD-UŠĆE

Konačno, po prvi put u Beogradu. Nakon godina čekanja i otkazivanja koncerta na prošloj turneji 2009., dočekali smo da ih i beogradska publika vidi i čuje.

Koncert otvaraju pesmom „Welcome to my world“ sa novog albuma, što nije loš odabir za početak, uz obavezni Intro. Tek treća pesma „Walking in my shoes“ je publici poznatija pa počinje i umereno da reaguje. Uz odredjene probleme sa gitarom tek iz trećeg pokušaja uspevamo da čujemo „Black celebration“, pa opet poduža pauza izmedju te pesme i „Policy of truth“. Taman su uhvatili malo brži ritam, pa su ovi prekidi malo spustili i publiku. Ono što je takozvani bonus (tačnije izmenjeno u odnosu na početnu set listu) je pesma „Only when I lose myself“, što mi je veliko iznenadjenje da je uživo čujem. Mada moram da priznam da mi se čini da je publika malo slabije reagovala na starije hitove, poput ove pesme i „Black celebration“, a uglavnom odsustvo reakcije je bilo rezervisano za pesme sa novog albuma, što donekle mogu da razumem...samo donekle, obzirom da sam se nalazila u fan pitu, pa sam očekivala da su barem fanovi dobro upoznati i sa novim albumom.

Ritam se ubrzava, a i reakcije publike postaju glasnije sa izvodjenjem „A pain that I'm used to“. Inače smatram ovo odličnom pesmom i na turneji 2006. njom su otvarali koncert što je bilo prilično efektno. Medjutim ova pesma je na ovoj turneji u verziji Jacques Lu Cont remiksa, što mi se lično ne svidja, jer u originalu ova pesma ima sasvim dovoljno svoje žestine i dobrog ritma, nije bilo potrebe pretvarati je u nekakvu disko varijantu i učiniti je pomalo neprepoznatljivom. Dobro je da smo u relativno bržem ritmu ostali i uz “Question of time”, jer se i publika prilično razigrala i konačno glasnije zapevala.

Naravno ne treba posebno naglašavati da se delirijum dostigao sa “Enjoy the silence” i “Personal Jesus”, da bismo se ponovo spustili uz pesmu za sam kraj zvaničnog dela koncerta “Goodbye”, a lagani ritam nastavlja se i na početku bisa sa “Home”, uz odlično akustično izvodjenje Martina Gore-a, konačno u pratnji publike. Na ovu naslanja se naredna stvar “Halo”, u promenjenom aranžmanu. Bend se odlučio da i ovu sjajnu pesmu u originalu uspori u Goldfrapp remiks verziji. Inače, Goldfrapp su odličan engleski duo, sa sjajnom Alison koja ima fantastične vokalne mogućnosti i ova verzija “Halo” apsolutno zvuči u njihovom fazonu ambijentalnog zvuka, a vrlo malo u fazonu Depeche mode. Ne razumem potrebu da pesmu koja ima svoju dubinu i apsolutni Depeche znak i zvuk izvode u Goldfrapp verziji?!

Konačno posle ove pesme, za sam kraj bisa i koncerta odlučili su se za brži ritam i uspeli ponovo da pokrenu publiku uz sint-pop hit osamdesetih “Just can’t get enough”, da bi definitivno sve ruke bile u vazduhu uz “Never let me down again”.

Imam utisak da je odabir pesama za ovu turneju u prilično spuštenom ritmu i down fazonu, uz poneka iskakanja bržih ritmova. Ne smem izostaviti ni podatak da su svirali dva sata i dvadeset minuta, što je za svaku pohvalu. Uz sve uspone i padove u reakcijama publike, uz ovakvu set listu i nije za čudjenje. Ipak, uz sva iščekivanja i radost beogradskog koncerta, ostajem pri utisku da je koncert u Budimpešti 2006. bio značajno bolji…

Ivana Ranković