29 април 2013
DEPECHE MODE 21.03.2006., BUDIMPEŠTA, LASLO PAP ARENA
Velika muzička imena još uvek zaobilaze Srbiju, shvatam
da je potrebno vreme da počnu da se pojavljuju i zvezde u zenitu svoje slave,
još se osećaju posledice decenijski nestabilnog i ratovima pogodjenog područja,
ali konačno osećam i bolju finansijsku mogućnost da neka koncertna dešavanja
mogu sebi da priuštim i van zemlje.
Karta za koncert
i mesto u busu se obezbedjuju pet meseci ranije, a okuplja se i
društvance koje se sprema na ovaj put...Sam odlazak na koncert više liči na ekskurziju,
sa celodnevnim izletom u Budimpešti, dobro zezanje sa meni dragim ljudima, i svi brojimo sate do polaska
ka areni, pa euforija polako raste.
Samo približavanje areni
podiže uzbudjenje, pa se u razgovoru „preslišavamo“ ko ih od kada sluša,
koji albumi su nam dragi, koja pesma omiljena, da li će svirati ovo, hoćemo li
čuti ono...Ustvari, na samom početku njihove karijere oni nisu bili bend koji
sam izabrala da pratim i slušam. Isuviše elektronskog zvuka tih osamdesetih
godina, isuviše sličnih bendova,sve je tako sintetički i hladno, previše
slatkasto i upeglano za moj ukus. A onda je vremenom Martin odlučio da se
pojavi i zvuk gitare,jer da bi opstali na muzičkoj sceni moraju se i sami
menjati, pa su pesme postajale mračnije, tekstovi snažniji, dobilo se na
čvrstini i ozbiljnosti, izašlo se iz ružičaste faze, pa se albumom Violator (1990.) pojavilo i moje prvo interesovanje za njih. Od tada sam neprimetno
i lagano uvučena u njihovu muziku...i evo me sada u iščekivanju njihovog
koncerta.
U mraku arene počinje intro, publika već vrlo glasna u
iščekivanju njihovog pojavljivanja na bini...i snažan početak uz A pain that
I'm used to...dobar odabir pesme kojom počinju. Naravno, od prvog takta publika
učestvuje u svakoj pesmi, sve vreme nesmanjenim intenzitetom, takoreći nosi
ovaj koncert. Ne znam gde pre da gledam, da li na binu ili u publiku i sve te
dignute ruke?! Posebno je zadovoljstvo
DM gledati u Mađarskoj, jer oni imaju najstariji fan klub u Evropi, i poznati su kao veoma verna
publika.
Zvuk savršen,
glasno, jasno, čisto, svaki instrument se savršeno čuje, u pozadini gomile
ekrana nepravilno rasporedjenih na kojima teku slike, tematski spremljene za svaku pesmu, ništa napadno, sve
svedeno na pravu meru. Redjaju se pesme koje baš volim i uživam što ih čujem
uživo, redjaju se i one kojebaš i ne
volim, pa mi je smešno poredjenje tih perioda, zanimljiva mi je ta evolucija
benda kroz koju su prošli...
Ludilo u publici uz Personal Jesus, naravno za kraj, pre
biseva Enjoy the silence, meni njihova
broj jedan pesma, rastapam se, upijam svaku sliku, svaki osećaj, želim još dugo
to da nosim u sebi. Povratak na binu, na prvi bis prati preradjena Shake the
disease, usporenog ritma u odnosu na original, Martin uz zvuk klavira i naravno
cela publika koja peva sa njim...Drugi bis započinju sa Never let me down
again, sve ruke su dignute i svi čekaju deo kada mašu istim, kao klasje iz
spota, već deo tradicije na njihovim koncertima, što sam do tada samo gledala
na raznim snimcima. Sada sam i sama deo
toga, ali ne znam da li i ja da uhvatim ritam i mašem ili da gledam publiku po
areni i tu masu koja maše u ritmu...to prosto mora da se doživi, jer nijedna
fotografija niti odgledani snimak ne mogu da to dočaraju niti da se porede sa
osećajem u tom trenutku, kad i sam postaneš deo toga.
Posle ovakvog doživljaja ne smeta mi ni cela noć u busu,
na povratku kući, ne osećam ni umor niti mi se spava, stalno vrtim slike i pesme po glavi, jer sam
još uvek mentalno u areni, koncert za mene i dalje traje...
Ivana Ranković
SET LISTA:
Intro
- A Pain That I'm Used To
- John the Revelator
- A Question of Time
- Policy of Truth
- Precious
- Walking in My Shoes
- Suffer Well
- Damaged People
- Home
- I Want It All
- The Sinner in Me
- I Feel You
- Behind the Wheel
- World in My Eyes
- Personal Jesus
- Enjoy the Silence
- Shake the Disease
- Just Can't Get Enough
- Everything Counts
- Never Let Me Down Again
- Goodnight Lovers
