Nakon smrti Andy-ja Fletchera bilo je upitno hoće li bend nastaviti sa novim albumima i hoće li se ikad pokrenuti na turneju. No, Martin i Dave su nas prijatno iznenadili kad su objavili album Memento Mori, a zatim i početak turneje.
Poznato je da se Depeche mode za pravi užitak uz pravu publiku, istinske poštovaoce benda, gleda u Budimpešti. S obzirom da mi je koncert koji sam gledala 2006-te i dalje u živom sećanju kao jedan od boljih na kojem sam bila, želela sam da ponovim doživljaj.
Stadion Puškaš arena je nov i lepo sređen, organizacija na ulaznim mestima solidna. Dok je predgrupa Hope nastupala stadion se polako punio.
Depeche mode koncert otvaraju sa dve pesme sa novog albuma, My cosmos is mine i Wagging tongue. Prvi utisak da je zvuk prilično glasan, valjda zbog prostora, jači nego u Laslo Pap areni, ali postoji u pozadini jedan huk koji ometa čistoću zvuka, verovatno baš zbog veličine prostora. Publika solidno raspoložena ali za početak glavni fokus je da snimaju mobilnim telefonima dešavanja na bini.
Počinju da se ređaju i dobro poznati hitovi. No, polako mi se kristališe jedan iznenađujući utisak, boja glasa Dave-a je drugačija. I nije problem što se boja promenila, već što nema one snage u glasu. Nekada je zvučao tako moćno, sada to nedostaje. Kako koncert odmiče, u deonicama u kojima Martin peva prateći vokal, primetno je da on postaje vodeći glas, snažniji i čistiji od Dave-a.
Najburnija reakcija publike je bila na prve taktove pesama Everything counts i Just can't get enough, očigledno da im je taj početak elektro-pop benda mnogo draži nego kasniji radovi (čijih sam ja ljubitelj).
A onda sledi šok za mene. Pesma A Pain That I'm Used To urađena u disko ritmu. Šta je ovo?! To je tako dobra stvar, zašto su to uradili i od jedne moćne pesme napravili pesmuljicu?! Za razliku od ovog promašaja, apsolutno dobro zvuči akustična verzija Strangelove, koju Martin peva u celosti. Martin je takođe izveo i A question of Lust u intimnoj atmosferi. Tokom trajanja pesme World in my eyes na LED ekranu stajala je Flecherova slika, neka vrsta omaža njihovom preminulom članu. Zvanični deo koncerta završavaju sa Enjoy the silence, na kojoj se i onaj uspavani deo publike probudio. Konačno kulminacija raspoloženja publike je tokom bisa i priznajem da je savršeno urađen odabir pesama.
Na binu se vraćaju uz Condemnation, koja je u akustičnoj verziji, ali konačno se moglo čuti i da publika peva. Slede Just can't get enough, Never let me down i ludilo na Personal Jesus kojom završavaju koncert.
Sve je odrađeno tehnički bez greške, Dave je raspoložen i razigran, ali prvi utisak je da nemam WOW utisak posle svega. Ipak je koncert u Laslo Pap areni nešto što se nije ponovilo, a više je razloga koji su uticali na to. Nedostajalo mi je više interakcije sa publikom, čak nisu osvetljavali publiku kada je čuveno mahanje na Never let me down, što je poseban doživalj, biti i videti da si deo te publike. Veliki propust!
Iako je bilo skoro 50 hiljada posetilaca, kao da su bili poluprisutni. Publika se više bavila snimanjem mobilnim telefonima nego učešćem u pesmama. To je jedna od stvari koja tehnološki nije bila moguća 2006-te u areni, pa je tadašnja publika nosila taj koncert. I nije to samo ovde slučaj, opterećenost snimkom sa koncerta je postala imperativ, a ne uživanje u samom događaju. Slobodno ću reći da su mobilni dobrim delom usrali koncerte i posle ovoga potpuno se slažem sa zahtevom Placebo-a da se telefoni sklone. Njihov primer bi trebalo i drugi bendovi da slede i traže od publike – uživajte u koncertu, u svirci, u pesmama, pevajte, igrajte...
Uz ovu primedbu, ide nešto i na dušu DM, malo su prostora ostavljali publici da se iskaže, ma koliko bili opterećeni telefonima, ipak su pevali, ali to se samo naslućivalo. U svakoj pesmi gde su deonice u koje bi mogla publika da se uključi i kad Dave zaćuti Martin je nastavljao da peva. Pa pusti čoveče malo nas, da čuješ i osetiš energiju tih 50 hiljada ljudi. Mada verujem da njima to više i nije neki doživljaj, ipak to značajno doprinosi atmosferi na koncertu, zašto su to uskratili?
Bez obzira na ove zamerke neizmerno sam srećna da sam imala priliku da ih treći put gledam uživo, jer ko zna koliko ćemo još imati prilike da ih vidimo.
Ivana Ranković
Set lista:
1. My cosmos is mine
2. Wagging tongue
3. Walking in my shoes
4. It's No Good
5. Sister of night
6. In your room
7. Everything counts
8. Precious
9. My favourite stranger
10. A question of lust
11. Strangelove
12. Ghosts again
13. I feel you
14. A Pain That I'm Used To
15. World in my eyes
16. Wrong
17. Stripped
18. John the revelator
19. Enjoy the silence
Bis:
20. Condemnation
22. Never let me down again
23. Personal Jesus
