29 април 2013
AC/DC,
26.05.2009, stadion JNA
Sinoć smo u
Beogradu imali priliku da vidimo pravi rok spektakl, a mnogima se ispunila
višedecenijska želja da vide ACDC uživo. I deo sveta je dosao do nas! Moram priznati da je ono što smo videli na
bini bilo bez ijedne greške za razliku od organizacijskog dela i onoga što se
odnosilo na našu publiku.
Prilazi su bili vidno obeleženi, kao i brojevi kapija i
ulazi (pohvalno), a stadion je značajnije počeo da se puni od 20 časova. Iako
je više puta naglašeno i strogo zabranjeno
unosešenje foto-aparata, u publici je tokom koncerta primećeno dosta onih koji
su ih uneli. Još jedna od zamerki organizatoru je što se na tribine moglo ući
bez problema, kao i u parter, mada sumnjam da je za one koji su karte platili
8000 din., postojao interes da silaze u parter, al to jednostavno niko nije
kontrolisao, pa se slobodno cirkulisalo bez obzira na karte.
Sinoć na stadionu Partizana ništa nije bilo sporno što se
tiče benda, jer su oni bili i ostali jedan od najbitnijih i najvećih rok bendova
svih vremena i trebalo bi da smo neverovatno srećni što smo uopšte imali
priliku da ih vidimo, ali sporne su druge stvari, što na žalost postaje pravilo
u Srbiji.
Ovde nastupa velika dilema: da li da tekst posvetim
neobrazovanoj publici koja se nije snašla (najblaže rečeno) kako da reaguje na
rok koncertu ili da tekst posvetim apsolutno fenomenalnom bendu i njihovom nastupu kojem nemam šta zameriti?
Nastup počinje lascivnim crtanim filmom koji se završava
probijanjem lokomotive sa platna na scenu uz prve taktove Rock n Roll train.
Gromoglasno i žestoko! Publiku euforija drži čitav minut, zatim tako smoreno
deluju i dok traju Hell aint a bad place
to be i Back in black. Sledi najava za novu stvar Big Jack, a za 70% publike to znači signal da se tada nabavi
nova količina piva, potraži izgubljeni deo društva ili prošeta radi šetnje. To
nikako ne znači da treba saslušati i nove stvari (za one koji do sada to nisu
uradili), a apsolutno znači da ne treba reagovati. To je bilo izgleda geslo
sinoć što se tiče publike ili barem dobrog dela publike. I za onaj manji deo
pravih fanova potpuno iritantno ponašanje te većine, pokazatelj nedostatka
koncertne kulture i poražavajuće prema samom bendu koji takvo nepoštovanje nije
zaslužio. Nakon te pesme, a pravilo ponašanja ostaje i za naredne nove stvari
koje su svirali, sledi Dirty deeds done dirt cheap za koju euforija takodje
traje do prvog refrena. To je maksimum koji im je publika mogla pružiti, pa čak
i na najvećim hitovima kao što su You shook me all night long, TNT, Whole lotta
Rosie koje sviraju pred sam kraj koncerta. Fascinira i potpuno odsustvo
reakcije na najavu pesme Dog eat dog koja je sa albuma Let there be rock i
na koju
bi pravi znalci trebali reagovati barem jačim aplauzom, a koja je
naknadno ubačena u set listu. Na žalost i oni koji su odreagovali ostali su u
debeloj manjini.Čini mi se da su se ostali najstrašnije dosadjivali. Mogla bih
i dalje da nabrajam potpune faulove naše publike: u vrlo slabom odzivu pevanja
refrena u The Jack, na mlakoj reakciji na Thuderstruck...na svim mestima gde je
ostavljen prostor da se publika iskaže, naša to nije prepoznala ili nije umela.
Naravno, AC/DC je nastupio potpuno profesionalno,
prikazujući nam sve tačke koje smo u pojedinim pesmama i očekivali, gledajući
njihove nastupe sa ranijih turneja. Neizostavno je izvodjenje Angusovog
striptiza na The Jack sve dok nam ne pokaže svoju pozadinu u gaćicama sa logom
benda. Takodje nam nisu uskratili zadovoljstvo da uživamo u Angusovoj solaži na
Let there be rock kojom se inače završava oficijalni deo koncerta. Pored solaža
pokušavajući da animira publiku, on trči dugačkim ispustom sa bine do okrugle
bine na sredini partera gde nastavlja soliranje dok ga okrugla bina diže uz
prasak i gomile konfeta, reflektori osvetljavaju publiku. Podigli smo ruke,
načinili smo toliki napor, “bravo”!
Zvuk, zalaganje benda, svetlostni efekti, vizuelno
osmišljen nastup, njihova energija za svaku pohvalu. Efekti svedeni na pravu
meru, taman da budu spektakl a da ne prerastu u kič.
Pozivanje na bis jadno i mlako, jedva da se pojavila neka
reakcija. Ono što se pojavilo umesto gromoglasnog pozivanja na bis je bila
pojava žurnog izlaženja sa stadiona (valjda da ne pobegnu gradski busevi, da se
što pre stigne kući, ne znam, nisam uspela to sebi da objasnim). Oni naravno
izlaze na bis i praše Highway to hell nakon čega sledi For those about to rock
(we solute you) kojom već godinama završavaju koncerte. Na bini 6 topova
ispaljuje plotune, nastup se završava vatrometom sa bine. Svaka čast za svu
energiju koju su uložili, Angus trči, skače, svira kao u mladjim danima, Briana
glas služi odlično, svirka bez greške i mane.
Bendu se nema šta zameriti, svirka koji traje ravno dva
sata, a poželiš da se nikad ne završi. Slobodno mogu napraviti još jedan
koncert sa hitovima a da ne ponove nijednu pesmu sa ove set liste. Za razliku
od njih koji zaslužuju samo reči hvale, publiku hitno koncertno obrazovati , a
najmanje što se može učiniti je puštanje koncerata na nekom TV kanalu, samo da
vidimo kako se to u svetu radi i kako se bend prati, jer nabavka piva nije
najveći doživljaj koncerta. Još jednom se pokazalo da je naša publika
obrazovana na bugarskim “Best of” rezancima i da svako izlaženje iz tih okvira predstavlja
problem na koncertima.
Ivana Ranković
Set lista:
- Rock n Roll Train
- Hell Ain t a Bad Place to Be
- Back in Black
- Big Jack
- Dirty Deeds Done Dirt Cheap
- Shot Down in Flames
- Thunderstruck
- Black Ice
- The Jack
- Hells Bells
- Shoot to Thrill
- War Machine
- Dog Eat Dog
- Anything Goes
- Yoz Shook Me All Night Long
- TNT
- Whole Lotta Rosie
- Let There Be Rock
- Highway to Hell
- For Those About to Rock (We Salute You)
