LAČNI FRANZ 2005

Posted by : MUZIKA OKUPLJA 14 август 2013

LAČNI FRANZ, 02.12.2005., BEOGRAD, SKC

Još iz vremena Jugoslavije pamtim odlaske na koncerte Lačnog Franza, kad god su gostovali u Beogradu. Oduvek su bili pravi rokerski bend, al u moru mainstream bendova onog vremena, nekako uvek alternativni, nezasluženo po strani. Ljudi su čuli za njih, ali u manjini su bili oni koji su znali više od pesme Ne mi dihat za ovratnik.

A gledali su se koncerti raznih mainstream pop i rock bendova onog vremena i sa onih prostora, i meni nikad niko nije zvučao tako muzički profi kao oni na koncertima. I ako svi ostali bendovi zvuče uvežbano, nabave dobro ozvučenje, naprave dobru atmosferu, LF uvek zvuči bolje od svih njih. Ako na zajedničkim koncertima sviraju svi na istom ozvučenju i svi daju svoj maksimum, LF opet zvuči bolje, uvežbanije, uverljivije, energičnije (setimo se koncerta Yu rock misije i nastupa raznih bendova na Marakani). Uvek sam mislila i govorila za njih da zvuče kao zapadni bendovi, da su njihovi nastupi najbolji od svih bendova Yu-rock scene. Uvek su delovali i zvučali kao virtuozi na svojim instrumentima, nikog posebno ne možeš izdvojiti , svi su vrhunski muzičari, a Predin pleni moćnim glasom, izuzetno emotivnim načinom pevanja. I ono što je davalo posebnost bendu je pevanje na maternjem, slovenačkom jeziku, zbog čega s druge strane možda nisu uspeli da osvoje širu publiku. Ali baš to te natera da se udubiš u tekst i da se potrudiš da razumeš pesme (iako su na omotima svojih ploča davali prevode tekstova na srpsko-hrvatski ili hrvatsko-srpski, kako god) i shvatiš da ima tako lepih tekstova, prava poezija. I sve je kod LF bilo podignuto na viši nivo od ostalih koji su se bavili muzikom u to vreme. I u to vreme mi se činilo da idu ispred svog vremena, možda i zato nisu bili baš najbolje prihvaćeni i shvaćeni, a vremenom njihove pesme iz alternativnog rocka postaju klasici, pravi evergreen. I sad svi znaju Čakaj me, Naj ti poljub nariše ustnice, Na svoji strani, Praslovan...a u medjuvremenu je prošlo više od decenije.

Na žalost, ne mogu se setiti koje godine sam ih poslednji put gledala dok smo se svi zvali Jugoslavija (sigurno ima više od 15 godina). I onda nastade crna rupa. Crna rupa zbog nemilih dogadjaja, crna rupa na muzičkoj sceni koju polako počeše da popunjavaju neki drugi, mladji, drugačiji. I dodjoh do nekih vesti da su prestali sa radom (1997.), da se retko okupljaju i sviraju...steglo mi se srce od pomisli da će njihovi koncerti ostati samo u mojim sećanjima, a ona već polako blede. Šta bih dala da mogu još jednom da ih vidim i čujem...

Solistički koncert Zorana Predina 2002.godine u Sava centru. Prvi susret sa delom Lačnog Franza posle toliko godina. Prija mi da čujem taj glas, na repertoaru su i neke pesme benda, naravno u drugačijim aranžmanima. Susret nekako setan, dirljiv, uživam, ali sve je mirnijeg ritma i on sada više liči na šlager pevača nego na nekadašnjeg rokera. Ne smeta mi, vremena se menjaju, godine su prošle, naravno da se i njegov muzički ritam promenio, tu su i albumi solo-karijere, lepo zvuči, publika pevuši. Izmedju pesama Predin je pravi šou-men, zabavlja nas anegdotama, vicevima, atmosfera je topla, prijateljska. Neizmerno mi je drago da ga gledam i slušam uživo, ipak nedostaju mi svi oni na bini...

Odjednom, kao grom, pogodi me vest da će Lačni Franz održati koncert u Beogradu, decembra 2005. Karta broj 35...hm, neki su me preduhitrili! Mesto održavanja isto kao nekad, u SKC-u. Na žalost i u prošlim vremenima to je bio prostor za njih, nikada nisu prerasli SKC. Ali ima to i svojih prednosti, pre svega vrlo prisnu, skoro familijarnu atmosferu. Sećam se kako je uvek bilo nekih iz pozadine publike koji bi dobacivali koju pesmu žele da čuju ili se ubacivali u Predinovu priču izmedju pesama šaljivim doskočicama. Uvek je sve delovalo opušteno, prisno, a opet vrlo profesionalno, čak i kada se u pojedinim pesmama u zanosu improvizovalo, uvek je zvučalo bez greške.

Sa velikim ushićenjem i nekom pozitivnom tremom odlazim na koncert. Na momente ne mogu da poverujem da ću ih ponovo gledati posle toliko vremena, da mi se ispunila želja. Oni otvaraju koncert sa „Tiha voda“...oh, kako volim ovu pesmu, ta mi je u vrhu omiljenih, divnog li teksta i fantastičnih instrumentalnih deonica. Tako snažno i moćno na samom početku, a ujedno i nežno i setno. Štipam se za obraz, još ne verujem da ih ponovo gledam uživo i ponavljam u sebi: “Sad dobro pamti svaki trenutak!”

Lačni Franz i dalje zvuče veoma profesionalno, Predin peva bez greške, kao nekad, rokerski, sve teške deonice izvlači bez problema, nema foliranja, nema faulova, nema šminke i pokrivanja uz pomoć publike ( npr. kad je zahtevna deonica u pesmi pevač baš tada reši da taj deo publika otpeva). Oni i dalje zvuče moćno, snažno, rokerski, na momente bluzerski, za njih kao da je vreme stalo. I posle toliko vremena i dalje su savršeni. A publika raspoložena, raspevana (naravno da se tekstovi znaju!). A u duhu tradicije dobacivanja iz publike (i komunikacije sa Predinom) najglasniji je naš glumac Sergej Trifunović. Svakim delom svoga bića uživam, a čula su mi maksimalno izoštrena, da mi ne promakne nijedan ton, da sve detaljno memorišem. Kakvo vrhunsko muzičko umeće...Prosim, pazi...Naj ti poljub u originalnoj verziji, to čekam da čujem, to je pravi ritam pesme uz takav tekst (Predin je to obradio u sporijem ritmu na svojim solo albumima), predivne Sirene tulijo, Zanzibar...Sa Zadnjom večerjom stigosmo do kraja koncerta.

Gromoglasno pozivanje na bis, a onda uz harmoniku, u brzom ritmu Mravljinčarji in čeladarji. I taman kad smo pomislili da smo iscrpeli poslednji atom snage od pevanja i skakanja, harmonika samo produžava u uvod Praslovana. Emotivna erupcija u publici, Predin tako emotivno peva, prosto u grču pod naletom emocija, publika ga ništa manje emotivno horski prati… “po stotih generacijah sposobnih gospodinj, in nam po vseh predpisih,zajebali vse, kar se je zajebati dalo…!” A onda kao smiraj sledi Čakaj me, za kraj Zarjavele trobente, čisto da se ne bismo svi baš razmazali po podu SKC-a…

I nakon svega, ostajem pri tvrdnji sa početka, da su najbolji (ex) YU bend, a uživo im i dalje nema premca uz sve nove, mlade snage koje su u medjuvremenu došle i pojavljivale se na sceni širom ex-Yu republika. I dalje još mnogo toga moraju da uče od Lačnog Franza.

Za kraj, dali su obećanje da će nam ponovo doći...ja se i dalje nadam!

Ivana Ranković

SETLISTA:

tiha voda
bog nima telefona
vaterpolisti
za shizofrenike
ne mi dihat za ovratnik
prosim, pazi, da mi ne pohodiš podočnjakov
naj ti poljub nariše ustnice
na svoji strani
sirene tulijo
ambasadorji užitka
zanzibar
zadnja večerja

bis:

mravljinčarji in čeladarji

praslovan

čakaj me
zarjavele trobente