DRŽAVE KOJIH VIŠE NEMA I JEDAN BEND

Posted by : MUZIKA OKUPLJA 30 новембар 2013



DRŽAVE KOJIH VIŠE NEMA I JEDAN BEND

Putovanje počinjemo u leto 1988.godine. U kući se dugo većalo o izboru destinacije i umesto odlaska na more ili u obilazak Azurne obale, glas starijih je odlučio da to bude obilazak zemalja Istočnog bloka. Iako smo sestra i ja nevoljno pošle na taj put, sigurna sam da bismo drugačije gledale na to da smo znale činjenice koje su danas poznate. A posmatrano iz današnje perspektive bilo je to pravo istorijsko putovanje.

Turu organizuje (danas nepostojeća) agencija Yugotours, grupa za ovo putovanje generacijski šarolika, a čine  je turisti  iz Makedonije, Bosne, Srbije, i nekako u drugoj polovini busa uglavnom grupisani vremešni Makedonci koji su veselo društvo i vrlo raspoloženo za pevanje, pa često tokom puta samoinicijativno započinju partizanske pesme, kao i one koje smo učili kako bi  jačali duh bratstva i jedinstva, „Od Vardara pa do Triglava“. Nas su tim pesmama prilično uveseljavali, mada im se nismo priključivali, jasno je da se oni i sami dobro zabavljaju.

Budimpešta već u to vreme očigledno istrgnuta iz čvrstih kandži komunizma i jakog uticaja Sovjetskog saveza (danas još jedna od nepostojećih tvorevina). Centralne ulice pune turista, izlozi nekih od poznatih kreatora, poneki svetski brend, sve vrvi od života, a i oni su se do tada već dovoljno otvorili i ugostili neke od svetskih bendova. Sem petokrake koja krasi kupolu parlamenta, sve ostalo već deluje prilično pro-zapadno. Osećamo se bezbedno i dobrodošlo bez obzira što sporazumevanje sa slučajnim prolaznicima ide otežano jer retko ko zna bilo koji strani jezik, a i mi baš ne znamo madjarski, ali su spremni za ruku da nas odvedu do znamenitosti za koju se raspitujemo, vrlo ljubazni i predusretljivi.

Nakon par dana boravka u Madjarskoj, sledi nam put kroz Čehoslovačku (danas nepostojeću državu) do Poljske, Krakova i Varšave. Dolaskom u Krakov promena slike u odnosu na Budimpeštu. Grad predivan, centar očuvan, srednjevekovni, ali u slobodno vreme koje nam je dato kad smo završili program sa agencijom, šnjuramo ulicama i izvan samog centralnog jezgra. Oronule fasade nekada prelepih zgrada, od prolaznika tek po neko prodje, tmurnog lica žureći kući...iz jednog stana otvorenih oronulih prozorskih okana čuje se klasična muzika koja ispunjava pustu ulicu. Ispred radnje na koju nailazimo otegao se red, iz daleka radnja deluje prazno. Ne sluteći da će ta slika za koju godinu postati naša stvarnost, ubrzo smo utvrdili da se ustvari deli (da li za neke bonove, tačkice) ili kupuje (nismo uspeli baš da shvatimo) već pomodrelo pileće meso. A oni u savršenom redu i tišini, vrlo disciplinovano čekaju da dodju na svoj red. Bez imalo podsmeha niti želje za tim, više se čudimo onim što vidimo, ali u suštini pored utisaka o predivnim gradjevinama iz prošlosti i očuvanoj unutrašnjosti dvorca Vavel  koji smo obilazili, pritajeno se u nas useljava osećaj tuge. U početku ga nismo ni svesni, ali vremenom sve je manje osmeha na slikama, sve je više komentara na bedu koju vidimo, na beznadje  koje se očitava na njihovim licima.

Uprkos mnogo lakšem sporazumevanju, a interesantno zapažanje da iako uče ruski u školama, na ulici ne žele da odgovaraju na pitanja na ruskom, često nailazimo na prolaznike koji odlično vladaju nemačkim jezikom i vrlo su spremni da nam pomognu u snalaženju (jer ne postoji ni mesto gde bi mogla da se kupi mapa grada, a nisam sigurna da je u to vreme uopšte i postojala). U predivnim baštama restorana u samom istorijskom centru Krakova  orkestri sviraju popularna dela klasične muzike ali  gostiju nema, sedi tek po koji turista, najčešće iz naše grupe. Slika bede koja nas okružuje i pre svega ta njihova lica beživotnog izraza postaju nam glavni utisak. Kasnije sam se često pitala da li smo i mi u  našoj skorijoj prošlosti nekom neutralnom posmatraču izgledali tako? 

U Varšavi malo bolji utisak, veći grad, popunjeniji program, ceo dan smo u trku da što više obidjemo i vidimo, ali opet ista natmurena lica prolaznika. I opet prazne radnje, prazni rafovi...naravno postoje specijalizovane prodavnice za strance, nešto poput free shopova, u kojima oni ne smeju da kupuju a verujem da ne bi ni mogli čak i da im je dozvoljeno. U jednom trenutku naš autobus se mimoišao sa kolonom predsednika SSSR (evo opet  jedne nepostojeće države) Gorbačovim, koji je tih dana bio u zvaničnoj poseti Poljskoj, ali izgleda da je zainteresovanost postojala samo u našem busu, jer su prolaznici na ulici iskazivali potpunu ravnodušnost.  Posetu Aušvicu ovoga puta ću preskočiti.

Put nas dalje vodi do Istočne Nemačke (evo još jedne, danas nepostojeće države) i Berlina. I svi ovi prethodni opisi nisu dati kako bih napisala poduži tekst, već radi poredjenja sa onim što sledi. Na državnoj granici nema gužve. Programom agencije predvidjena je i poseta Zapadnom Berlinu. Da bismo to ostvarili potrebno je da nam istočno-nemačka policija izda vizu prvenstveno za ulazak u Istočnu Nemačku (DDR). Naravno, o samom izdavanju ove vize odlučuje se na licu mesta, na granici, i isključivo zavisi od njihove dobre volje. To većanje traje par sati koliko su nas i držali na graničnom prelazu, dok mi vrlo disciplinovano sedimo u busu, uglavnom u tišini kako ih neki naš potez ne bi isprovocirao, da bi na kraju ipak odlučili da nam izdaju vize.

ulazna viza

Po samom dolasku u Istočni Berlin „pridružuje“ nam se lokalna vodičkinja, bez čijeg nadzora naša  grupa  ne sme da mrdne. Sledi nam par dana boravka u Berlinu i jedno po podne predvidjeno za odlazak u Zapadni Berlin. Ona svoja izlaganja čini na ruskom jeziku koje naš vodič prevodi, uz izvinjenje što ne poznaje srpsko-hrvatski jezik. Odmah i upozorenje da slučajno ne prilazimo zidu,  jer taj pojas obezbedjuje vojska, da nam ne padne na pamet da ga slikamo, a najbolje bi bilo kad se ne bismo ni zadržavali u blizini zida, već koliko vidimo samo u hodu, a da ni to ne bude previše upadljivo kako ne bismo imali problema sa njihovim organima reda. Pojas ispred zida uglavnom prazan prostor, travnate površine, zid čist, beo, povremeno vidimo vojnika koji šeta ispred njega. U suštini ja sam vrlo iznenadjena da zid nije  viši, jer sam očekivala monumentalnu gradjevinu. Blago razočarana visinom, daleko od toga da može da se vidi bilo šta preko zida, ali dužina zadivljujuća. Brandenburšku kapiju posmatramo sa odredjene udaljenosti  jer su pored nje stražarska mesta, a iza nje se vidi samo zid. Podela grada na dve celine najbolje se mogla videti kad smo se popeli na TV toranj, jedan od simbola Berlina i danas, kao i linija zida, linija razdvajanja. Sve je delovalo kao grad koji se pocepao na pola, deli nekadašnji centar grada koji se zrakasto širi od zida. TV toranj vrlo moderna, impozantna gradjevina koja odskače u svakom smislu od svih ostalih utisaka o Istočnoj Nemačkoj. 

karta gradske železnice i za TV toranj

Iz dana u dan mi se sa našom vodičkinjom vodamo po muzejima, obilazimo Potsdam i letnju rezidenciju kraljeva, zatim dvorac gde je Nemačka potpisala kapitulaciju u II svetskom ratu, uz njenu pratnju šetamo centrom grada. Priznajem da nam je trebalo neko vreme da shvatimo zašto ona na svakih sat vremena zaustavlja našu grupu (bus) i odlazi negde, na brzaka, dok je mi čekamo da se vrati. Već posle prvog dana to je izazvalo  blagu pobunu u našoj grupi, da bi nam nevoljno objasnila da mora da se javlja...a kome zaključite sami. Po podne nas zatiče na jednom od glavnih gradskih trgova (Alexandar platz), a na prste jedne ruke možemo izbrojati ljude, prolaznike (ako izuzmemo našu grupu). Na kraju radnog dana na ulicama nigde nikog nema! Stanovništvo kao da nestane. Ogroman grad...i pustinja! Kroz panoramsko razgledanje iz busa pokazuje nam radničko naselje, poput Novog Beograda, ali ipak ne! To je gomila istih, sivih zgrada sovjetske soc-realističke gradnje, sve je pusto i prazno. Kao da nigde nema živih, kao da nema života. U nekom trenutku dobismo malo slobodnog vremena. 

Parfimerija. Nee, to se ne može tako nazvati, ali tako piše. Unutra sve izgleda kao opustošena apoteka, praznih rafova, uz karakterisitčan miris poljoprivredne apoteke. U jednoj manjoj vitrini stoji jedno rumenilo i jedan karmin, u jednoj (cigla crvenoj) boji. Pokušavamo da komuniciramo sa prodavačicama, na nemačkom, prave se da nas ne vide, kao da ne postojimo. Prodavnica tekstila i nešto metražne robe...surovi najlon, materijali pod rukom kao kese...jedne jedine pantalone pod rukom deluje mi da su pamučne, okrenem etiketu – Otex Ohrid! Prodavnica ploča, lepo uredjena, sve složeno u savršenom abecednom redu, isključivo klasična muzika. Ovaj prodavac želi da komunicira sa nama, za divno čudo! Još veće čudjenje izaziva kod nas njegova volja da nam ploče i proda! (iako bi osnovna svrha prodavnica trebala da bude prodaja, ovde to nije slučaj, već stvar i odluka  pojedinca...naravno, pre svega zato što smo stranci).

Posle svega ovoga boravak nam postaje krajnje mučan. Osećamo se vrlo nepoželjno. A na sve ovo sledi nam prava verbalna bitka sa vodičkinjom kada smo objasnili da nam je u programu poseta Zapadnom Berlinu i da samo treba da nas odvede do prelaza. Ona na početku rasprave negoduje, da bi se sve rasplamsalo u pravu svadju. Tada shvatamo da i te kako dobro razume srpsko-hrvatski. Objašnjava nam da oni imaju vrlo ograničene mogućnosti izlaska iz zemlje u toku svog života, da na zapadu nemamo šta da vidimo, tamo će nas dočekati dekadencija, narkomanija, razbojništvo. Ipak njeni argumenti padaju u vodu naspram naše upornosti, i ona nas odvodi do prelaza Fridrihštrase, koji je ustvari granični prelaz za pešake koji koriste gradsku železnicu za prelaz iz Istočnog u Zapadni Berlin.


 slika wikipedie, granični prelaz Fridrihštrase

Silazimo u podzemni prolaz koji je ceo u belim keramičkim pločicama i kabina sa graničnim policajcem koji nas na nemačkom ispituje zašto idemo, koji je razlog prelaska u Zapadni Berlin, pri tom sve to izgovara vrlo odsečnim i povišenim tonom. Imam utisak da nikada nećemo proći njegovu kućicu, već će nas sve poslati na streljanje. S teškom mukom i čini se priličnim besom vizira i pečatira nam pasoše. Podzemnim prolazom stižemo do perona gde čekamo njihovu gradsku železnicu. Ono što je stiglo do nas liči na kompoziciju vrlo starih vagona sa drvenim klupama koja relativno sporo klacka po šinama. U nekom trenutku pruga izlazi iz tunela i tada vidimo Rajhstag i park koji ga okružuje. Rajhstag se nalazi uz samu granicu i zid, ali na strani Zapadnog Berlina i  nije otvoren, jer se sedište vlade Zapadne Nemačke u to vreme nalazi u Bonu, a takodje nema ni čuvenu kupolu koja je stradala u ratu (a nova, staklena, koju sada ima napravljena je po ujedinjenju Nemačke). Nastavlja se pojas zelenila, besprekorno uredjeni travnjaci, drvoredi, ponovo tunel...Izlazimo na prvoj stanici, čuvena Zoo stanica (ukoliko se neko seća knjige „Mi deca sa stanice ZOO“), neopisiva gužva deluje nestvarno u poredjenju sa onim gde smo bili pre 15-ak minuta.

odobrenje za prelazak u Zapadni Berlin

U centru Zapadnog Berlina vri. Gužva, prolaznici, turisti, ulični svirači na svakom trgu, tržni centri, bilbordi, svetleće reklame, na velikim plakatima reklamiruju se aktuelni blokbasteri. Sa druge strane istog tog zida poredjane tezge u dugačkom nizu, prodaju se ploče (vinili), posteri aktuelnih bendova,  marame, majice, nitne (liči na niz tezgi koje su jedno vreme postojale kod nas, ispred SKC-a), zid šaran grafitima raznih boja, prilaz slobodan, svi izgledaju veselo, opušteno, nasmejano. Za nas prelazak predstavlja potpuni šok za sistem. Kao da smo svetlosnim godinama prešli put od 15-ak minuta i stigli do druge galaksije. Ovaj grad pun života deluje nestvarno, povremeno se štipam da se uverim da je stvarnost. Nedeljno popodne u istom gradu, a dve dijametralno suprotne slike. Ovde zid  ne predstavlja samo fizičku granicu, on razdvaja dva sasvim različita sistema, dva stila života. Eh da, šetaju pankeri sa čirokanama farbanim svim mogućim bojama, šetaju ljudi raznih rasa i ne vidim ništa dekadentno, već samo gomilu sveta koja se šeta i/ili zabavlja na različite načine. Stoji i bombardovanjem oštećena Berlinska katedrala, radi podsećanja na prošlost, kao opomena obnovljenom, savremenom i modernom gradu. Na žalost, vreme naše posete ograničeno, mada se nikome ne vraća na drugu stranu grada, ponovo preko zida, nazad u sivilo.

Put nas dalje iz Berlina vodi u Drezden. Ponovo smo na teritoriji Istočne Nemačke. Slike iz Istočnog Berlina se ponavljaju i u Drezdenu. Očigledno da natmurena i namrgodjena lica stanovnika nisu  zaštitni znak samo Istočnog Berlina, kao i poprilično neljubazan stav prema strancima u poseti. Znajući za stradanje Drezdena u savezničkom bombardovanju, grad deluje sredjeno, obnovljeno, doduše stoje ostaci srušene Bogorodičine crkve u centru grada (po ujedinjenju Nemačke potpuno je rekonstruisana i obnovljena). U centru i jedna robna kuća ispred koje se otegao red. I mi stajemo u taj red iz radoznalosti. Trudimo se da se uklopimo i ponašamo kao domaće stanovništvo, ne želimo nikog da izazivamo, već se dovoljno neprijatno osećamo kao turisti. Pokušavamo na neki naš način da što više saznamo o njihovoj svakodnevnici, o načinu života. Oni stoje vrlo strpljivo, čuteći se polako pomeraju u tom redu. Kad smo i mi stigli na red shvatamo šta su čekali. Uslov za ulazak u robnu kuću je uzimanje korpe koja stoji na samom ulazu. Naravno korpi nema dovoljno, sigurno sistem namerno osmišljen kako se u samoj robnoj kući ne bi pravila nepotrebna gužva (?!), a u opticaju je možda ni 20-ak korpi. Uzesmo i mi svoju korpu pa udjosmo u robnu kuću. U prizemlju prodaja nameštaja. Kakav apsurd, razgledaš nameštaj, ormani, kreveti, jednostavnih formi, bezidejnog dizajna, sa korpom!

Po spratovima izloženi školski pribor, nešto staklarije, nešto metražne robe, ponuda i kvalitet  isti koji smo već videli u Berlinu, naravno čak i kad hoćeš samo nešto da upitaš prodavačice, na nemačkom, gledaju u nas kao kroz vazduh, potpuno nas ignorišući, komunikacija nemoguća, a o prodaji bilo čega strancima nema ni govora, a šta bi turista tu i poželeo da kupi?! 

Nismo ni ljuti, ni uvredjeni zbog prijema na koji smo konstantno nailazili, zapravo smo veoma začudjeni kako jedan sistem toliko ispere glave ljudima, toliko ih unificira da svi liče jedni na druge gde god da se nalaziš. Iznenadjeni činjenicom koliko  sistem u kojem se odrasta i živi oblikuje ponašanje pojedinca, a ovde se to videlo jasnije nego u bilo kojoj drugoj zemlji. Zaključak koji se nametao nakon obilaska zemalja Istočnog bloka (koji se završio sa boravkom od par dana u Čehoslovačkoj) je bio da je Istočna Nemačka onog vremena bila crna rupa središnje Evrope, pa i u odnosu na ostale članice Varšavskog pakta. Mada su po stepenu nemaštine bile medjusobno slične, ipak je čvrsta ruka Sovjetskog saveza ovde bila najizraženija, a ceo sistem se izgleda kod njih najbolje i primio.

Tada nisam znala ono što znam danas, a to je da su momci jednog benda koji će u  godinama koje slede  doživeti svetsku slavu, članovi benda Rammstein,  u ovo vreme i u ovoj zemlji živeli svoje mladalačke dane, formiranje nekih prvih bendova i prve svirke. U raznim intervjuima pronalazim njihove priče o uticaju raznih bendova na njih tokom odrastanja u ovom vremenu, Kiss, AC/DC, Bowie, gitare koje su se donosile iz Čehoslovačke, pa verujem i vinili drugih bendova i pitam se kojim sve kanalima ovo stiže do njih, do mladih u to vreme, u ovakvom sistemu?!

Upoznajući muziku grupe Rammstein godinama kasnije, a posebno posle njihovih koncerata, stalno mi se slike našeg  boravka u Istočnoj Nemačkoj vraćaju i gomile pitanja mi se roje po glavi. Znajući da su odrastali i živeli u državi koje više nema a koja mi je ostala u ovakvim uspomenama, neminovno mi se nameće pitanje kako je iz ovakvog sistema izrastao bend poput Rammsteina?! Verujem da je ovakav sistem ostavio duboke korene u njima, pa su ovakva pitanja vrlo lična, mada bih jako volela kada bih imala priliku da ih postavim. Iako iskreno verujem da je baš ovakav sistem zaslužan za pravac i muziku koju danas stvaraju, kao i da je zemlja i način života u kojem su odrastali sigurno ostavilo traga kod svakog od njih na različite načine. Mada se u pojedinim njihovim intervujima mogu pronaći detalji odrastanja i poneka priča iz tog vremena, sve je u suštini šturo. Volela bih da saznam i kako su dolazili do muzike sa one strane zida, do aktuelnih bendova? Kako je njima izgledao svet kad je zid pao? Koliko je trajao period prilagodjavanja? U kojoj meri se menjao način razmišljanja? Da li je njihov susret  sa svetom sa one strane zida  bar malo ličio na naš?

Ivana Ranković

{ 2 коментара... read them below or Comment }

  1. Unknownпонедељак, децембар 02, 2013

    Verovatno ce ovaj tekst mladjim generacijama zvucati kao opis neke daleke proslosti. Za nas, nazalost to nije bilo ni tako daleko ni davno. Stavise, i sami smo se nasli u slicnoj situaciji par godina kasnije na ovim prostorima. Naravno, bilo bi fantasticno kada bi mogli da postavimo par tako licnih pitanja momcima iz Rammsteina. Ko zna da li hteli da odgovore, ili mozda i sami pokusavaju da potisnu secanje na to doba. U svakom slucaju, tekst je odlican i sve je tako verno docarano. Svaka cast!!!

    ОдговориИзбриши

- Copyright © MUZIKA OKUPLJA - Skyblue - Powered by Blogger - Designed by Johanes Djogan -