MUZIKA OKUPLJA

Nakon smrti Andy-ja Fletchera bilo je upitno hoće li bend nastaviti sa novim albumima i hoće li se ikad pokrenuti na turneju. No, Martin i Dave su nas prijatno iznenadili kad su objavili album Memento Mori, a zatim i početak turneje.

Poznato je da se Depeche mode za pravi užitak uz pravu publiku, istinske poštovaoce benda, gleda u Budimpešti. S obzirom da mi je koncert koji sam gledala 2006-te i dalje u živom sećanju kao jedan od boljih na kojem sam bila, želela sam da ponovim doživljaj.

Stadion Puškaš arena je nov i lepo sređen, organizacija na ulaznim mestima solidna. Dok je predgrupa Hope nastupala stadion se polako punio.

Depeche mode koncert otvaraju sa dve pesme sa novog albuma, My cosmos is mine i Wagging tongue. Prvi utisak da je zvuk prilično glasan, valjda zbog prostora, jači nego u Laslo Pap areni, ali postoji u pozadini jedan huk koji ometa čistoću zvuka, verovatno baš zbog veličine prostora. Publika solidno raspoložena ali za početak glavni fokus je da snimaju mobilnim telefonima dešavanja na bini.

Počinju da se ređaju i dobro poznati hitovi. No, polako mi se kristališe jedan iznenađujući utisak, boja glasa Dave-a je drugačija. I nije problem što se boja promenila, već što nema one snage u glasu. Nekada je zvučao tako moćno, sada to nedostaje. Kako koncert odmiče, u deonicama u kojima Martin peva prateći vokal, primetno je da on postaje vodeći glas, snažniji i čistiji od Dave-a.

Najburnija reakcija publike je bila na prve taktove pesama Everything counts i Just can't get enough, očigledno da im je taj početak elektro-pop benda mnogo draži nego kasniji radovi (čijih sam ja ljubitelj).

A onda sledi šok za mene. Pesma A Pain That I'm Used To urađena u disko ritmu. Šta je ovo?! To je tako dobra stvar, zašto su to uradili i od jedne moćne pesme napravili pesmuljicu?! Za razliku od ovog promašaja, apsolutno dobro zvuči akustična verzija Strangelove, koju Martin peva u celosti. Martin je takođe izveo i A question of Lust u intimnoj atmosferi. Tokom trajanja pesme World in my eyes na LED ekranu stajala je Flecherova slika, neka vrsta omaža njihovom preminulom članu. Zvanični deo koncerta završavaju sa Enjoy the silence, na kojoj se i onaj uspavani deo publike probudio. Konačno kulminacija raspoloženja publike je tokom bisa i priznajem da je savršeno urađen odabir pesama.

Na binu se vraćaju uz Condemnation, koja je u akustičnoj verziji, ali konačno se moglo čuti i da publika peva. Slede Just can't get enough, Never let me down i ludilo na Personal Jesus kojom završavaju koncert.

Sve je odrađeno tehnički bez greške, Dave je raspoložen i razigran, ali prvi utisak je da nemam WOW utisak posle svega. Ipak je koncert u Laslo Pap areni nešto što se nije ponovilo, a više je razloga koji su uticali na to. Nedostajalo mi je više interakcije sa publikom, čak nisu osvetljavali publiku kada je čuveno mahanje na Never let me down, što je poseban doživalj, biti i videti da si deo te publike. Veliki propust!

Iako je bilo skoro 50 hiljada posetilaca, kao da su bili poluprisutni. Publika se više bavila snimanjem mobilnim telefonima nego učešćem u pesmama. To je jedna od stvari koja tehnološki nije bila moguća 2006-te u areni, pa je tadašnja publika nosila taj koncert. I nije to samo ovde slučaj, opterećenost snimkom sa koncerta je postala imperativ, a ne uživanje u samom događaju. Slobodno ću reći da su mobilni dobrim delom usrali koncerte i posle ovoga potpuno se slažem sa zahtevom Placebo-a da se telefoni sklone. Njihov primer bi trebalo i drugi bendovi da slede i traže od publike – uživajte u koncertu, u svirci, u pesmama, pevajte, igrajte...

Uz ovu primedbu, ide nešto i na dušu DM, malo su prostora ostavljali publici da se iskaže, ma koliko bili opterećeni telefonima, ipak su pevali, ali to se samo naslućivalo. U svakoj pesmi gde su deonice u koje bi mogla publika da se uključi i kad Dave zaćuti Martin je nastavljao da peva. Pa pusti čoveče malo nas, da čuješ i osetiš energiju tih 50 hiljada ljudi. Mada verujem da njima to više i nije neki doživljaj, ipak to značajno doprinosi atmosferi na koncertu, zašto su to uskratili?

Bez obzira na ove zamerke neizmerno sam srećna da sam imala priliku da ih treći put gledam uživo, jer ko zna koliko ćemo još imati prilike da ih vidimo.

Ivana Ranković

Set lista:

1. My cosmos is mine

2. Wagging tongue

3. Walking in my shoes

4. It's No Good

5. Sister of night

6. In your room

7. Everything counts

8. Precious

9. My favourite stranger

10. A question of lust

11. Strangelove

12. Ghosts again

13. I feel you

14. A Pain That I'm Used To

15. World in my eyes

16. Wrong

17. Stripped

18. John the revelator

19. Enjoy the silence

Bis:

20. Condemnation

21. Just Can't Get Enough

22. Never let me down again

23. Personal Jesus

Prošlo je deset godina od poslednjeg njihovog koncerta koji sam gledala u Beogradu. Do sada smo shvatili da ih u Beogradu nećemo ponovo gledati, pa sam za prethodnu turneju pokušala da kupim karte za bilo koji grad u srednjoj Evropi. Međutim to se ispostavilo kao nemoguća misija. Na kraju sam shvatila gde sam grešila i da ne treba da čekam dan kada karte puštaju u zvaničnu prodaju, već ih treba kupiti kada su u pretprodaji (a to se postiže tako što postanete član LIFAD kluba). Poučena prethodnim iskustvom, za Stadion tour nisam ponovila grešku.

Dan pre koncerta dobila sam od organizatora opširan mejl u kojem je jasno objašnjeno šta ne sme da se unosi na stadion, kada se kapije otvaraju, gde se nalazi kapija za moja mesta i obavezno pokazivanje ID kartice uz karte (pasoš) jer su karte personalizovane i neće biti moguće ući na stadion bez potvrđivanja identiteta vlasnika karte. Neverovatna organizacija!

Ispred stadiona nepregledna reka ljudi. Na zvaničnim štadovima gde se prodaje roba sa njihovim logom (majice, kačketi, jakne, šolje i sl) čeka se u redu oko 2-3 sata. Ko želi, mora doći naoružan strpljenjem i par sati pre početka koncerta. Na našoj kapiji za tribine bilo je 10-ak ljudi ispred nas, redarska služba dobro organizovana, brzo smo prošli sve provere i ušli na stadion. Do njihovog izlaska na binu, kao predgrupa svirale su dve devojke na klavirima njihove pesme. Za to vreme stadion se popunio do poslednjeg mesta. Do njihovog izlaska na binu publika se zabavljala praveći talase.

Rammlied odličan odabir pesme za otvaranje koncerta, naročito kada posle prve strofe svi zagrme refren Ramm-stein! Naravno, posle prve pesme retko ko je na tribinama ostao da sedi. Ozvučenje ubija, koliko god glasno da pevaš ne čuješ samog sebe, a ostale samo vidiš da pevaju. Naravno, kako bi i publika učestvovala u samom koncertu vrlo pažljivo su odabrane deonice pesama kada se oni utišaju i pruže priliku publici da se čuje i iskaže. U parteru su postavljena i četiri visoka stuba sa ozvučenjem, ali služe i za razne efekte sa crnim dimom, plamenovima vatre, osvetljenjem.

Nakon Rammlied prelazi se na Links 2-3-4, i eto opet deonica za koje se tradicionalno zna da publika može da se iskaže u punom kapacitetu. Zna se da publika učestvuje i u pesmama Ich will i Sonne, tada može i da se čuje kako horski ceo stadion peva. Ipak na ovoj turneji postoje i dva nova momenta, odabrana da se publika dodatno uključi.

Nakon uvodnih strofa na Mein Herz brennt, pre nego što Till to izgovori i bend grune u pesmu, tu je pauza kako bi publika u punom kapacitetu grunula i otpevala Mein Herz brennt, pa još jednom samo publika, zatim zajedno sa Tillom pre nego što se svi ostali iz benda uključe u pesmu. Fenomenalan momenat i veoma pažljivo odabran, jer je zaista efektno.

Pre početka pesme Deutschland, slušamo remix čiji je autor gitarista Richard Z. Kruspe, nakon čega miksetu zameni gitarom i zasvira uvodni deo pesme.

Poslednja pesma pre biseva je Sonne i ujedno vrhunac igre sa vatrom koja bije sa bine, ispred bine, i iz četiri centralna stuba.

Na bis izlaze na pomoćnoj bini, negde u sredini partera i samo uz pratnju klavira počinju bis pesmom Engel. Pre toga na video-bimovima izlazi animacija koja nam prikazuje da na svojim mobilnim telefonima uključimo lampe i samo na toj pesmi izlaze ispisane i reči na bimovima (mada mislim da ovoj publici uopšte nije potrebno ispisivati ih). Neverovatan osećaj kada se čuje svih 55.000 gledalaca kako horski pevaju celu pesmu sa članovima benda, osvetljeni hiljadama lampi sa mobilnih telefona. Nezaboravan prizor.

Nakon te pesme sedaju u gumene čamce a publika iz prenese do glavne bine.

Poslednja pesma kojom završavaju koncert je sa novog albuma, Adieu. To je drugi momenat namenjen publici, kada gitaristi pokažu da se maše u ritmu pesme i sve ruke na stadionu su podignute prateći ritam.

Sa novom albuma Zeit mogli smo čuti Giftig, Angst, Zeit i Adieu. Priredili su nam skoro dva i po sata potpunog uživanja.

Ako sam mislila da je ono što smo mogli videti u hali najbolje od njih, prevarila sam se. Iako sam mislila da je to nemoguće, na stadionu su zvučali još bolje, glasnije, moćnije i utisak je još bolji. Nadmašili su moja očekivanja. Koncerti Rammstein-a su potpuno ludilo mozga kojem se mora prisustvovati makar jednom u životu, jer je to neponovljiv doživljaj. Oni su rock predstava, ali su i primer energije koja se skoro može opipati između njih i publike. Sve je toliko intenzivno da je teško rečima dočarati. I ponoviću se, to ni na jednom drugom koncertu nisam videla. Prosto, oni su i dalje toliko posebni, da su svi ostali na nekoj drugoj strani. Rammstein su postavili svoje koncertne standarde, koje su uspeli i da nadograde. Interakcija sa publikom uvek ista, ali sa nepogrešivim osećajem kada publici dati reč. Emocije na toj liniji je ono što ih izdvaja, mada ima i puno raznih drugih efekata, za one koji se na to lože, ali meni to nije presudno važno za doživljaj njihovog nastupa. Jedinstveni u svakom smislu, njihovi nastupi se ne propuštaju.

Ivana Ranković

SET LISTA:

1. Rammlied

2. Links 2-3-4

3. Bestrafe mich

4. Giftig

5. Sehnsucht

6. Mein Herz brennt

7. Puppe

8. Angst

9. Zeit

10. Deutschland

11. Radio

12. Mein Teil

13. Du hast

14. Sonne

BIS:

15. Engel

16. Auslander

17. Du riechst so gut

18. Ohne dich

19. Rammstein

20. Ich will

21. Adieu

Ovo je prvi koncert u sred korona pandemije kojem sam prisustvovala. Od početka pandemije februara 2020-te, neke koncertne karte su propale, koncerti su otkazivani, pomerani, muzički svet se povukao iz nastupa uživo, pojedini koji su imali inspiraciju u tim vremenima su se uvukli u svoj stvaralački svet i radili muziku za nove albume. 2022. godine bojažljivo su se pojavljivale neke svirke, uz stroge mere koje su važile za vreme pandemije, Dead can dance su godinu dana ranije najavili svoju svetsku turneju. Nisam htela da propustim ovu priliku, iako sam imala tu čast i privilegiju da ih odgledam u Savacentru 2019, svako njihovo ukazivanje u našeg gradu je događaj kojem moram prisustvovati.

I eto, blog je preživeo korona pandemiju, ja sam i dalje tu, koncerti se ipak dešavaju. Dead can dance su imali tu privilegiju da prekinu dvogodišnju pauzu te tišine u koncertnim prostorima.

Za razliku od prethodnog gostovanja, ovaj put su izabrali prostor Štark arene, iako nisam očekivala da će napuniti arenu. I zaista, njihova bina je bila postavljena na sredinu partera a samo polovina kapaciteta tribina otvorena za posetioce.

Koncert otvaraju sa Yulunga-Spirit dance, što smatram sjajnim odabirom, mistika uz afričke ritmove, pesma sporijeg ritma koja se postepeno ubrzava i diže atmosferu. Za njom kreće Amnesia i Brendan postaje vodeći vokal. Pored toga što mnogo volim ovu pesmu, ona zaista zvuči moćno uživo, čemu doprinosi snaga i boja Brendanovog glasa.

Bina je sasvim obična, nema nikakvih specijalnih efekata, postoji samo platno na kojem se smenjuju razne slike, šarane bojama koje prate dinamiku pesama, što vrlo svedeno upotpunjava celokupnu sliku, i muzičku i vizuelnu. Sve je urađeno sa puno stila i ukusa, u stvari pravi akcenat je na potpunom prepuštanju njihovom muzičkom opusu i stvaralaštvu. Set lista sačinjena je od pesama sa raznih njihovih albuma, što nas na neki način vodi i kroz njihovu celokupnu diskografiju.

Iako je pesma smeštena na sredinu koncerta, početak Cantare izaziva potpunu katarzu u publici. Na prve taktove prolama se uzvik oduševljenja, a po dužini aplauza po završetku pesme rekla bih i da je to vrhunac koncerta. Nisam znala da je Cantara baš toliko dobro prihvaćena i tako snažno doživljena kod publike, jer meni svakako jeste jedna od omiljenih. Uvek čekam to čuveno raspevavanje Lisinog moćnog glasa, dizanje i šetnju po oktavama, koje ona tako besprekorno radi. Cantara jeste izazvala oduševljenje i na koncertu u Sava centru, al ne ovako upadljivo kao sada.

S obzirom da je set lista napravljena tako da se naizmenično smenjuju Lisa i Brendan, u pesmi Dance of the Baccantes sa albuma Dionysus(2018) možemo ih čuti zajedno. Ova pesma nas vodi kroz balkanski etno zvuk, kao što je i ceo album ispirisan Grčkom i balkanskim zvukom. Zvanični deo koncerta zatvaraju sa The host of Seraphim, punom mistike, Lisom koja nas vodi kroz spiritualno.

Izlaskom na bis započinju Children of the Sun koju opet Brandon vodi, muzički moćna i snažna. Za njom Lisa peva a capella The Wind that shakes the Barley, uz potpunu tišinu u publici. Koncert završavaju sa Severance, nakon čega se prolomio dugotrajan aplauz i ovacije u publici. Zahvalnost za poseban muzički doživljaj kakav samo Dead can dance umeju da prirede. Nadam se da ćemo još koji put imati prilike da ih vidimo i čujemo uživo.

Ivana Ranković

SET LISTA:

1. Yulunga (Spirit dance)

2. Amnesia

3. Mesmerism

4. The ubiquitous Mr. Lovegrove

5. Persian love song (The silver gun)

6. In power we entrust the love advocated

7. Avatar

8. The carnival is over

9. Cantara

10. Opium

11. Sanvean

12.Dance of the bacchantes

13. Bylar

14. Black sun

15. The host of Seraphim

BIS:

16. Children of the Sun

17. The wind that shakes the barley

18. Severance