DCD
su ušli u moj život na kraju jedne celine u svojoj karijeri, a za mene su tada
bili potpuno novo otkriće. Na žalost u našim životima devedesetih godina mnoga
druga dešavanja, bez naše volje, imala su prioritet u našim životima, pa su
dešavanja na stranoj muzičkoj sceni bila van fokusa. U predvečerje
bombardovanja donet mi je disk sa najpoznatijim pesmama, sa toplom preporukom
da ih preslušam, uz dobru pretpostavku poznavajući moj muzički ukus da će mi se
to i dopasti (i kad već pišem o tome koristim priliku da se zahvalim dragom
drugu Ivanu Krstiću koji je doneo DCD u moj život i time mi otkrio novi muzički
svet). Verovatno čudno zvuči, ali dani bombardovanja, potpunog beznađa i svih
političkih previranja mnogo su lakše prolazili uz njihovu muziku. Samo jedan
Best of je probudio u meni dovoljno želje da se na razne načine dokopam svih
njihovih albuma i svaki ton naučim napamet. Zapravo sam shvatila da ih muzički
ne mogu nigde svrstati. Ne pripadaju nijednoj grupi, nijednom pravcu. Toliko su
jedinstveni u svakom smislu da mislim da su zapravo daleko ispred svog vremena.
To je muzika koja budi sva čula, pokreće mnoga razmišljanja i u muzičkom i u
životnom smislu. Oni ne stvaraju zabavnu pop muziku koja će teći kao
pozadina svakodnevnim aktivnostima. Oni su zaista duboki, snažni, ponekad
mračni i vrlo unikatni u muzičkom svetu i stvaralaštvu u svakom smislu. I baš
takvi kakve sam ih opisala oni pokreću neku čudnu energiju u čoveku, neke
stvaralačke misli i ideje, neku dodatnu snagu. Sigurna sam da i činjenica da
Lisa peva na izmišljenom jeziku doprinosi da se zamislimo nad snagom određenih
pesama koje ona izvodi, ostavljajući slobodu (neopterećenu tekstom pesama) da
se oseti puna emocija njene interpretacije i pokrene lična energija. Oni su u
svom stvaralaštvu toliko genijalni da se zato i ne mogu svrstati u određeni
muzički pravac, niti ih neko može imitirati i kopirati. Verujem da svemu ovome
doprinosi i činjenica da je svaki album jedinstven na svoj način, izrastavši na
različitim korenima i uticajima ritmova i muzikama sa raznih meridijana,
upakovana na njihov način.
Žena specifičnog
vokala i načina pevanja, Lisa Gerrard i multi-instumentalista Brendan Perry su
1981.godine osnovali Dead can dance u Melburnu. Kroz dugogodišnje zajedničko
stvaralaštvo provlačili su se različiti muzički uticaji, pa smo od albuma do
albuma dobijali različite pravce, ritmove i stilove. Bilo je tu i španske i
keltske narodne muzike, srednjovekovne renesansne osnove (kao što se to jasno
čuje na albumima Within the Realm of a Dying Sun i The Serpent’s Egg), balkanske folk muzike i afričkih etno ritmova. Svemu tome poseban
pečat daju pevačke i stvaralačke sposobnosti Lise Gerrard, naročito
prepoznatljivost vokala kao i njeno čuveno pevanje na izmišljenom, njenom
jeziku. Upravo zbog svog specifičnog muzičkog stila DCD nije moguće svrstati u određeni
muzički pravac, jer su toliko posebni i apsolutno jedinstveni u onome što
stvaraju da se mora posedovati poseban
gen za slušanje i prihvatanje njihove muzike,
istančan muzički ukus i otvorenost uma za prihvatanje onoga što čujemo. Iz svih
navedenih razloga DCD su na mojoj muzičkoj lestvici broj jedan u svakom smislu,
a pre svega po originalnosti i nepostojanju njihovog duplikata u muzičkom
svetu. Oni su kruna i sublimacija različitih muzičkih pravaca, počev od
klasike, pa džeza, etno, ambijentalne i tradicionalne muzike.
Album
se sastoji iz dve celine, ACT I i ACT
II, a svaku od
njih čine nekoliko različitih muzičkih prikaza (kao u delima klasične muzike),
pomešanih u odličnoj srazmeri ambijentalne muzike, plemenskih ritmova,
folklornih instrumenata. ACT I je više instrumentalan uz
povremenu horsku pratnju, u pojedinim segmentima podseća na Deep forest, ali i na
Art of noise (konkretno pesmu Yebo) posebno u trećoj deonici,
nazvanom Dance of the Bacchantes.
U
drugom delu pojavljuju se i njihovi vokali, pa je karakterističan zvuk DCD već
prepoznatljiv. U pojedinim deonicama pesama u ACT
II imam utisak
kao da je makendonska Anastasia imala uticaja i umešala svoje prste. U stvari
vrlo je izražen balkanski etno uticaj,
naročito u The mountain i The
invocation.
Ceo
album je još jedan dokaz da od DCD možemo očekivati neočekivano i apsolutno
originalno delo. Na ovom albumu nema teških i mračnih tema poput The
host of Seraphim
i Persephone, u kojima Lisa dominira, što mi pomalo i nedostaje, nema solo pevanja,
već je sve lepo uklopljeno tako da pevačke deonice zvuče kao duet između Lise i
Brendana, uz poletnije ritmove. Ono što je najlešpe od svega i što prati novi
album, je što ćemo 2019. godine imati prilike da DCD vidimo i čujemo uživo u
Beogradu, što nikako ne treba propustiti.
