24 септембар 2014
AYRTON SENNA, IMOLA, 20 GODINA KASNIJE
Iako tema nema nikakve veze sa muzikom, moram iskočiti iz
tih okvira i posvetiti barem
jednu stranu legendi F1.
Još uvek se
jasno sećam tog 1. maja 1994. i crnog vikenda u Imoli. U međuvremenu mnogo je
tekstova napisano o tome i mnogo analiza urađeno šta je uzrokovalo takav
tragičan bilans, dosta polemike oko same pogibije Senne, da li je i sama trka
trebala biti odložena i sl. Uvek svesna činjenice da gledam visoko rizičan
sport i da sam baš među tim vozačima našla nekog za koga navijam svim srcem,
toliko sigurna u njegovo vozačko umeće, dok gledam start, ni na trenutak ne
pomišljam kako će se ta trka završiti za njega, a i za sve njegove navijače. Ipak ceo vikend obeležen pogibijom Ratzenberger-a
i nesrećom Barrichello-a, atmosfera tmurna i napeta.
Krivina
Tamburelo poznata po izletanjima godinama ranije, a dugogodišnji gledaoci se
sigurno sećaju i izletanja Gerharda Bergera i bolida koji gori. Ovaj put gledam
kako Senna „ispravlja“ krivinu i zabija se u zid. Potpuno šokirana prizorom,
očekujem da izađe iz bolida, jer prosto takve greške se njemu retko dešavaju. I
pored toga što je bio poznat po rizičnoj i srčanoj vožnji, uvek se odlikovao i
neverovatnim umećem da iz takvih situacija izađe kao pobednik. Nepomično telo i
dalje se nalazi u bolidu, zatim stižu kola hitne pomoći, medicinska lica koja
ga izvlače iz bolida, pružaju pomoć pored staze, snimci iz helikoptera i sve
što je već dobro poznato. Prve vesti govore da je prebačen u bolnicu u Bolonju
gde se bore za njegov život, ali pažljivim posmatračima nije promakla slika
beživotnog tela i već tada je bilo jasno da smo se zauvek oprostili od velikog
šampiona.
Jasno se sećam
fantastične vožnje po kišnom vremenu na Velikoj nagradi Monaka 1984, kada je
svetu pokazao kakav talenat vozi ulicama Monaka. Tada još uvek anonimus, u to
vreme sa svoje 24 godine, smatrali su ga za klinca koji se umešao medju iskusne
i prekaljene vozače kao što su Lauda, Prost, Piquet, Alboreto, de Angelis,
Patrese, Rosberg. Do te trke sam navijala svim srcem za Nikija Laudu, povratnika
koji im je pokazao kako se uzima treća šampionska titula te godine, nakon ove
fascinantne vožnje mladog Ayrtona privukao je moju pažnju i od tog trenutka sam
ga pratila iz trke u trku, dok se on dokazivao celom svetu, zdušno sam
navijala. U vremenu SFRJ to baš i nije bilo tako lako, jer su program za
nedeljno po podne pripremali iz različitih tv centara, pa je uvek išao
kolaž-program raznih sportskih dešavanja, tako da smo trke F1 gledali na
kašičicu i to samo trke koje su vožene u
Evropi, a za rezultate ostalih trka van evropskog kontinenta tražili smo malene
vesti o poretku u sutrašnjim novinama. Kasnije, kako je raslo interesovanje za
trke F1 tako su se termini prenosa produžavali, pa smo u nekom trenutku
uspevali da odgledamo po neku celu trku, što je bila neviđena radost. U tako
iseckanim i iscepkanim prenosima trka divila sam se vozačkom umeću Ayrtona
Senna-e, maštajući o tome kako bi bilo divno da mi se nekim čudom ukaže prilika
da se sa njim provozam samo jedan krug na bilo kojoj stazi. To nije bilo
klinačko zaljubljivanje u pop-rock ili filmsku zvezdu (jer dosta je i vremena prošlo
dok nisam saznala kako čovek ustvari izgleda), već iskreno divljenje njegovom
umeću, znanju, veštini, talentu. Na žalost,
nakon 10 godina sve se prekinulo 1994. u deliću sekunde.
Ove godine u maju,
u Imoli se obeležavalo 20 godina od njegove pogibije, a meni se proteklog
meseca ukazala prilika da odem do Imole. Simpatičan gradić u Italiji, do staze
se stiže gradskim prevozom, tačnije do ulaza u padok. A do glavnih tribina i
startno-ciljne ravnine podužim pešačenjem uzbrdo pa nizbrdo kroz miran, seoski
ambijent. Samo visoki zidovi koji prate stazu označavaju da sam na dobrom putu.
Pored velikog parkinga ispred glavnih tribina nastavlja se park u kojem je
podignut spomenik Ayrton-u. Sam spomenik se nalazi naspram Tamburelo krivine,
koja je kasnijih godina ispravljana, na samom mestu pogibije, na žici uz stazu
okačene zastave različitih zemalja i njegove velike slike koje su tu doneli
obožavaoci. Pored spomenika slična slika. Majice, slike, fotografije, neke već
raskvašene i izbledele od stajanja, neke sveže, zastave i poruke na raznim
jezicima iz različitih zemalja. Na žalost, nije mi palo na pamet da ponesem
zastavu Srbije, pa da se i naša zemlja pridruži na tom šarolikom panou. Na
postolju spomenika, na svakoj strani uradjeni različiti prikazi, dignuta ruka
sa šampanjcem, bolid, kaciga. Na vrhu postolja on sedi u kombinezonu pognute
glave, što mi se nije baš naročito dopalo. Ustvari celo idejno rešenje mi se
nije naročito dopalo, ali to je stvar ukusa i ne bih dalje o tome diskutovala.
Iskreno mislim da bi njegovom pobedničkom karakteru više priličilo da je bar
dignute glave, ako ne i na nekom pobedničkom postolju, ali to je samo moje
mišljenje. U suštini čudno mi je što se tu nalazim, snimam i slikam, u tišini,
konstanto pristiže još ljudi, pa zaključujem da je spomenik vrlo posećeno mesto.
Udaljavam se od spomenika i vraćam do glavnih tribina. Na bočnoj strani od
keramičkih pločica uradjena velika Senna-nina slika, pomalo izbledela,
podignuta na desetogodišnjicu od pogibije, i taj deo tribina nazvan po njemu. Obilazeći
tribine i okolinu shvatam da ne postoji nijedna radnja za prodaju suvenira
vezanih za trke. Ta staza nije juče nastala, nije se koristila samo za trke F1,
razne druge trke se tu održavaju, zaista neverovatno da ni uz stazu a ni u
centru grada ne postoji prodajno mesto bilo čega vezano za bilo kakve trke.
Nakon svega,
trke F1 su se dosta promenile (ovo je već neka sasvim druga tema), retko da ih
i pratim, a sigurno je da više ne navijam takvim žarom. Ostaše mi snimci na
mojim VHS kasetama, snimci na You tube-u, neki novinski isečci, slike u mojim
sećanjima i novonastale fotografije.
Ivana Ranković
