27 јануар 2016
IN MEMORIAM – DAVID BOWIE
Nakon najave i
objavljivanja novog albuma Blackstar
veoma sam se radovala preslušavanju novog dela rock maga i ne sluteći da nam je
u stvari ostavio svoj rekvijem, što smo svi shvatili nakon vesti koja je 11. januara
obišla svet.
U prvom trenutku
mi se činilo nimalo prikladnim da započinjem pisanje o njemu, i njegovom
uticaju na moj muzički ukus i mnogo čega uz to. S druge strane mislim da je baš
zaslužio da mu odam počast barem tekstom, i to baš o njegovom uticaju na jednog običnog
čoveka.
Uz njegovo ime u
mom životu često ide „prvi put“. On je prvi muzičar kojeg sam još kao klinka
samostalno odabrala. Odrastajući uz stariju sestru logično je da sam upijala
njen muzički odabir i veoma sam joj zahvalna što sam odrastala uz AC/DC, Deep
Purple, The Doors, Whitesnake...a u tom društvu pojavili su se i Bowie-jevi hitovi
Ashes to ashes i Fashion. Dovoljno
da me pojavljivanje prvih hitova sa albuma Let's
dance zainteresuju da poželim da ga kupim. Još kao dete u nižim razredima
osnovne škole u tom trenutku snimala sam sa radija njegove pesme koje su se
tada vrtele, međutim žarko sam želela da imam i preslušam ceo album. I eto,
prvom narednom prilikom odlaska u inostranstvo uspela sam da iskukam od
roditelja da mi ga kupe, premda im nije baš bilo jasno zašto ovo dete to toliko
želi, ali su mi želju ispunili. Na svom prvom vokmenu prva kaseta koja je
preslušana bila je baš album Let's dance.
Naravno to je bio i prvi album koji sam ja poželela da imam, kao i prvi muzičar
čiji sam album poželela. I sećam se kako sam bila fascinirana zvukom sa te
kasete, savršeno čist i kristalno jasan svaki ton. Sasvim pouzdano mogu da
tvrdim da ta kaseta i danas zvuči mnogo bolje nego neki današnji diskovi. I sva
moja očekivanja preslušavanjem iste su ispunjena. Bila sam oduševljena albumom
i pesmama (iako je Bowie kasnije smatrao da taj album nema baš neku umetničku vrednost,
uz naredna dva koja slede nazvao ih „njegovim Phil Collins godinama“, ali doneo je komercijalni uspeh koji je iznenadio
i samog Bowie-ja).
Verujem da su
tadašnji obožavaoci Bowie-ja iz ranijih njegovih faza bili razočarani zvukom i
promenom pravca na ovom albumu, tada to nisam baš razumela. Naravno, prethodila
je i opčinjenost pesmom Cat people,
kao i fascinacija saradnjom sa Queen na pesmi Under pressure. Queen su već do tada uveliko bili u našoj kolekciji
ploča, ali kombinacija glasova Mercury-Bowie u ovoj pesmi za mene su bili kao
pojavljivanje novog sveta u muzici. A za ovim duetom doći će i mnogi drugi, kao
što je i čuveni duet sa Tinom Turner u pesmi Tonight i njegovo upečatljivo pojavljivanje na njenom koncertu koje
se kasnije često vrtelo kao spot za tu pesmu. Lovila sam svaki mogući snimak sa
turneja Serious moonlight i Glass spider za svoju video kolekciju. Zatim
sam bila potpuno opčinjena spotom Jazzin'
for Blue Jean, naročito kad se spot odgleda u celosti i svim
svojim minutima trajanja, što je na našim tv kanalima bila retkost za videti. Što
se tiče njegovih filmskih uloga, time nisam baš bila naročito oduševljena, pre
svega samim filmovima. Nekako su mi u to vreme bili nejasni Čovek koji je pao na Zemlju, Srećan Božić Mr. Lorens, Apsolutni početnici, ali sam se zato
zaljubila u Lavirint. Danas sve ovo
gledam drugim očima, to su bili samo prvi utisci iz onog vremena. Naravno,
kasnije mi je posebno draga bila
njegova uloga u Lynch-ovom filmu Twin
peaks, a iz mnogo razloga sam se osećala ponosnom na ulogu Nikole Tesle u
filmu Prestige.
Čak sam bila oduševljena i albumom Never let me down, koji je Bowie smatrao groznim, nakon kojeg je napravio i novi zaokret u svojoj karijeri i muzičkom
pravcu sa bendom Tin machine. Naspram šminkerskog, upeglanog, pop Bowie-ja,
dobijamo hard rock kvartet, čvršćeg i ozbiljnijeg zvuka. Iako je on ovaj
projekat batalio nakon jednog albuma, meni se čak i to dopalo. To me je nateralo da se pozabavim i vratim na
početak njegove karijere, što je sasvim logično došlo i sa mojim odrastanjem i sazrevanjem.
Tako sam se vratila unazad kako bih
otkrila za mene novog Bowie-ja, kao i njegovu opčinjenost Major Tom-om, ali i mnoge sjajne pesme, tekstove i značenja istih (Space Oddity, Changes, Life on Mars, Rebel
Rebel, Heroes, Starman…). Tada se
otvorio novi svet za mene, neka potpuno drugačija muzika, drugi stil njegovog
pevanja…i onda sam shvatila da sam u stvari sve vreme apsolutno opčinjena
njegovom bojom glasa, pevačkim umećem i različitošću interpretacija koje zvuče
bez greške. I bilo mi je jasno da samo želim da nekada dobijem priliku da ga
čujem uživo. I čini mi se da bi mi bilo dovoljno samo da sam ga videla na bini,
makar da je samo rekao Dobro veče…samo
da ga čujem uživo!
Još jedan od upečatljivih Bowie-jevih nastupa bio je na
koncertu posvećenom Freddie-ju Mercury-ju, na kojem je izveo Heroes i All the young dudes, a zatim i sjajni duet sa Annie Lennox za pesmu
Under pressure, da bi na kraju
performansa izgovorio molitvu, u tišini, uz njegovu savršenu dikciju, zvučalo
je vrlo sugestivno. Uz nastupe svih ostalih zvezda koje su se pojavile na tom
koncertu najsnažniji utisak ostavio mi je baš njegov nastup i još jednom je
odskočio od ostalih. Sve je naizgled tako obično, a u stvari uopšte nije.
Naredni albumi donose opet novi zvuk, novi imidž, novi
stil i nove hitove. Uz svaki album pojavi se i tračak nade da ću ga videti
uživo. Na žalost, propustila
sam priliku da ga gledam 1990.god na Maksimiru u Zagrebu, zbog nesigurne situacije u zemlji (koju ne bih
objašnjavala), a zatim ponovo propustila nastup na Szigetu sedam godina kasnije.
Treću priliku na žalost nisam dobila...
Uz svaki novi
album koji sam nestrpljivo iščekivala uvek sam se pitala šta ćemo novo dobiti,
na koji način će opet pomeriti granice u muzici i uvek je uspevao da me
pozitivno iznenadi, da bude drugačiji, a
opet po mom ukusu. Čini mi se da se njegova najveća vrednost upravo krije u
tome što je kroz svoju karijeru uspevao
konstantno da se menja i svaki put da bude drugačiji, a opet da zadrži neku
svoju posebnost i prepoznatljivi pečat. Nikada to nije bilo na silu, ni na
uštrb kvaliteta. Izgledalo je kao da želi da pobegne iz mainstream-a, i da svom
stvaranju uvek doda umetničku vrednost, što je iznova okupiralo pažnju svetske
javnosti i vraćalo ga uvek u centar interesovanja publike, kritike, kolega i
mnogih koji su stvarali (i koji će tek stvarati) pod njegovim uticajem.
Čak i kada je
napravio desetogodišnju pauzu (iz zdravstvenih razloga) uvek sam pratila šta
izjavljuje, gde se pojavljuje, koje nove bendove izdvaja, kod koga gostuje...na
neki poseban način nastavio je da utiče na moj muzički odabir.
Veliko iznenadjenje
je bilo objavljivanje albuma The next day
čime je prekinuo decenijsku pauzu, što me je posebno obradovalo i vratilo ona
slatka iščekivanja šta ćemo sledeće videti i čuti, u kom pravcu će se granice
pomerati. I zaista, albumom Blackstar
je opet pomerio granice, na svoj poseban način, ali ne onako kako je bilo ko
očekivao, o čemu će se još dosta pričati.
Njegovim
odlaskom ostaje velika praznina, u muzičkom i umetničkom smislu. Najteže mi
pada prihvatanje te konačnosti, saznanje da nema više novih pesama, novih
ideja, a ni tračka nade da ga ikada vidim i čujem uživo. Ostvarenje tog sna mi
je bilo na dohvat ruke ali nisam uspela da ga ispunim. Ipak, neko zrno utehe
nalazim u tome što sam imala tu sreću da odrastam u vremenu njegovog rada i
stvaranja, da se pod njegovim uticajem i sama menjam i sazrevam. On je bio moj
heroj more than one day.
Ivana Ranković
Predivno! Sve je rečeno, sa jedne strane vrlo lično, a opet potpuno objektivno!
ОдговориИзбришиSvaka čast za tekst!!!